Ona: Šta se, bre, promenilo? Juče sam te obožavala. Danas hoću da te ostavim. Nije da te više ne volim, samo nisam srećna. Nimalo. Da sam dubila na glavi, progovorila na hindu jeziku i ofarbala se u roze, ne bi primetio. Možda primetiš da sam otišla. Iskreno, ne mislim da te ostavim, ono, zauvek. Ako imaš malo mozga u toj svojoj ludoj glavi, sve će opet biti OK. Bar se nadam.

On: Voleo sam te. Zaista jesam. Onako, dečački, iz sve snage. Propustio sam priliku da ti to kažem. Bio sam slab ili tako nešto. Kako se kaže, pizda, je li? E pa, to… Baš, jebi ga, nikada nisam mislio da će mi neko ovako nedostajati.

Ona: Tražim da se vreme vrati unazad. Da na stepeništu dotrajalog budvanskog pansiona opet držiš moju ruku. Septembarsku noć i poljubac pod svetlima vatrometa. Savršenu tišinu koju remeti samo zvuk tvog srca koje ludački lupa. Moju glavu na tvom ramenu. Sok od jagode jednog sunčanog rođendanskog jutra. Šašave zagrljaje na aerodromu.

On: Fališ mi. Ne znam šta najviše. Sve, valjda. Možda tvoj osmeh ili kratki poljupci sa usnama punim čokolade. I tako neke sitnice… previše parfema, boja tvojih očiju na suncu, ono kada odlutaš u mislima, pa se nesvesno napućiš. Jeb’o te, kako to da sam postao patetičan? Dođe mi da sam sebe ošamarim. Da me Luka čuje, prebrojao bih sve zvezde.

slika 1 copy Kako je Ponos pojeo Ljubav

“Ja znam da vreme uvek uzme svoje. I ne znam što bi nas poštedelo? Al' meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo”

Ona: Ma, otkud ja uopšte u ovoj kafani? Koja je ovo medovača po redu? Zašto je Sanja, pobogu, ovoliko hiperaktivna? Kole svira neku dobru stvar, mislim da je Tozovac: “A ja sam negde rujna vina pio, a ja sam negde s drugom srećan bio, a ti, ti si me čekalaaaa!”. E, baš mi je to trebalo, dotucite me. Jeste, ja sam bila ta koja je verno čekala. Samo ne znam koga, i zašto? Ma, nek ide život… Ko je rek’o živeli?

On: Cenim da mi je ovo peti, možda šesti džoni i druga pakla marlbora. Koji smor. Baš loš trip. Trebalo je da naručim punjenu i zavalim se u fotelju, mislim da daju “Rokija” (Rocky) večeras. Kud sam krenuo sa ovim mamlazom? Kako ga ne mrzi da bari dve ribe u isto vreme? I na šta to liče, nikad nije imao ukusa?! A Anđela, mogla bi za promenu da me ostavi na miru, melje već ravno 37 minuta. Kao, žao ti je što me je šutnula. Ma da, jedva si dočekala!

Ona: Prošle su dve nedelje. Preselo mi je sve, ne znam odakle mi više suze. Kako to da još uvek nisu napravili tablete za svejedno? Već je krajnje vreme da prestanem da se nadam. Ili nije? Mislila sam da mu je stalo. Zašto mi ovo radi? Tera inat? Da je bar to. Sigurno kreše nešto… Pih, stoka muška. Uvek se snađu! Šta ako se nikada više ne javi? Možda da ga ipak ja okrenem, kao neobavezno? Posle svega? Nema šanse, neću preko ponosa.

On: Nema je, čini mi se, čitavu večnost. Izgleda da sam gadno zabrljao ovaj put. Stvarno želim da je čujem, da joj kažem to prokleto izvini. Ne mogu, sjebaću se još više, verovatno neće ni podići slušalicu. Princezo, javi se…


Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”

Editors choice