“ …oj, Srbijo, među pesmama, među šljivama,

oj, Srbijo, među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo, među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.”

Ako je Srbija danas pesma, onda je ona veoma glasna, puna trilera, zavijanja, besmislenih rečeničnih konstrukcija, prostakluka, kiča, više se razbacuje telesnim atributima nego muzičkim talentom, a toliko para uši da prosto poželiš rukama da ih pokriješ. Nažalost, koliko god ti pokrivao uši, stavljao čepove, slušalice iz kojih trešti neka druga, za tebe lepša muzika, muzika drage nam države svuda je oko tebe i od nje ne možeš pobeći. Ona ti se kezi na televizijskom ekranu, iskače na internetu, vrišti na bilbordu i doziva te u klubu. Ova muzika je odraz pravog Srbina koji se busa u nedra pred večiti megdan sa ortacima, ko će pre da se onesvesti u parku od piva ili koji će veći neandertalac da ispadne pred devojkom. Ova muzika je pravi odraz prave srpske majke koja svoje dete odmalena uči pravim vrednostima, kako se namešta dekolte, kako se izvodi triler i kako se ponizno ponašati pred muškarcem. Turbofolk. Ne kao samo muzički pravac, nego kao način života i (ne)kulture. Nešto što je ponekad bilo skriveno i sramotno sada je postalo životni imperativ.
Čini se da Oskar Davičo nije ovako zamišljao budućnost svoje pesme među narodima.

Ipak, nije sve tako sivo (“..kad imaš s nekim otić’ na pivo”), jer u ovoj državi postoji ogranak života koji u sebi nosi neke druge, malo toplije i kompleksnije note za koje živi i koje voli. Taj život stvorili su ljudi koji su iz bivše Jugoslavije izneli ono što je u njoj bilo najlepše i preneli na dalje generacije, ljubav prema rokenrol muzici.
Rokenrol nije samo muzika, to je kultura, način mišljenja, način govora, želja za pravdom, svetom, širim vidicima i različitijim tonovima. Rokenrol više nije samo jedna grana muzike, to je pojam za sve što nije turbofolk kultura. Rokenrol čine i mladi i stari, podjednako važni i nosioci kulture kao što su muzičari, ali i njeni podržavaoci. Nažalost, u svom razvoju rokenrol kultura na teritoriji na kojoj je nekada procvetala i parirala najkvalitetnijim rok scenama sveta (na primer, rok sceni Velike Britanije), danas biva svakodnevno sputana. Rokenrol je kao odbačeno dete bačeno u podrume da se priguši i sakrije, bez prostora da izađe i nešto kaže. A svi znamo da su mala deca najkreativnija i najčistijeg srca i koliko god ih odbacivali, ne možemo im uništiti maštu. Isto tako, koliko god skrivali rokenrol od očiju pasivnih primaoca medijskih impulsa, on i dalje živi po tim podrumima, on i dalje u sebi nosi ono lepo što je danas odjednom okarakterisano kao ružno i nasilno. Pa pustite svojoj deci koncert nekog Bajage ili neke razgolićene pevaljke, pa sami procenite šta je zapravo nasilno.

sinestezija jelen top 10 Kako je propao rokenrol u Srbiji

Možda ne bismo znali za bend Sinestezija sa kojima smo već objavili intervju, da nije bilo emisije “Jelen Top 10”

Rokenrol je sve smrtonosne udarce pretrpeo, ponosno ustao i nasmejao se svetu. Čak i kada su se zatvorili mnogi klubovi u kome se svirala ova muzika, ugasile radio, kao i televizijske emisije.
Poslednji udarac rokenrolu biće zadat početkom nove godine, gašenjem poslednje televizijske rokenrol emisije “Jelen Top 10”, čiji je domaćin Jugoslav Pantelić. Razlog prestanka emisije jeste povlačenje sponzora, ali važnije je šta će se desiti ukoliko se to dopusti, nego ko je za to kriv. Jer to je jedina televizijska emisija preko koje i mladi i stari mogu da se informišu, čuju nove bendove kojima je to jedini način da se pred većom publikom afirmišu, kao i bendove sa već izgrađenom reputacijom i da ih podrže. Rokenrolu je potrebno bar to jedno glasilo, bar ta jedna “opasna frekvencija”. Pa zar će nam “Crni Bombarder” biti jedini kultni film koji govori o ovome? Mnogi naši bendovi i izvođači izrazili su podršku emisiji “Jelen Top 10”, među kojima su i Bora Čorba, Wikluh Sky, grupe Električni orgazam, S.A.R.S, Eva Braun i drugi. Akcija spasavanja emisije sprovodi se i preko Facebooka, putem stranice Podržimo Jelen top 10. Izađi iz podruma i spasi rokenrol.

Jer, da li želimo Srbiji srećnu 2014. godinu bez onoga što u njoj čini kulturu, koje ionako ima malo?


Marina Zec je student žurnalistike na Fakultetu Političkih Nauka. Najviše voli rok kulturu i priče o starom Beogradu. San joj je da ostvari velike uspehe u novinarskoj profesiji i proputuje ceo svet.

Editors choice