Dok preslušavam neku totalno sluzavu pesmu, koja neverovatno prija mom raspoloženju koje varira od očaja do potpunog očaja, hvatam se za telefon. Ponesena rečima koje mi odzvanjaju glavom, mahnito kucam iste. Pa se levom rukom najjače što mogu pljesnem preko desne, i kažem: “E, vala nećeš!”

Ovako sam započela jedan glasan monolog. Slušalac sam bila ja. Zauzela sam najzaje*aniju pozu koje sam se setila, i krenula da oplićem po sebi. Ma, nisam imala pojma da u meni čuči takav potencijal!

 Kako sam postala super heroj

Kostim ide gratis!

“Slušaj derište, da derište, još ti samo fali da kreneš da se histerično valjaš po podu zato što nisi dobila ono što želiš. Balavice jedna. Koliko si godina spucala? A kako se ponašaš? Cmizdriš tu kao neka cava. Šta li oplakuješ, da te pitam? Ma, ti si bre i bujna i besna! Imam ja još mnogo reči za tebe. Polako, vrati te vodopade u te tvoje lepe oči. Obriši taj obraz, znam da te sve bubuljice po obrazima sad razdiru. Znam jer sam ja zapravo ti! Toliko si me potisla, da nikako da isplivam na površinu godinama! Ali sad, kada si procurela, došlo je mojih pet minuta. Da te vratim malo u kolosek kako bi sa visine, onako kako ti i dolikuje zapravo, videla neke stvari. Da se trgneš konačno iz tog kruga u kom se vrtiš, već ima dosta vremena. Pa ne znam samo kako ti se do sada nije sve smučilo. Ja sam bila gotova da bacim peglu jedno 1, 254 puta, a to kako si ti progutala baljezganja, nemam pojma. Jesi se zagrcnula par puta, sećam se dobro.

Truješ pre svega sebe. Šta će ti to? Da ostariš i oroneš pre vremena? Ti nisi žrtva cele, iz tvoje perspektive, velike tragedije koja te je zadesila. Imala si ti gorih dana. Ne sećaš ih se? Nije mi teško da te podsetim. Da te postidim. Da crveniš sama pred sobom i sama sa sobom. Preko noći i iznenada si izgubila najvoljenijeg. Najsvetlijeg, najbližeg. Onog koji te je kreirao. Vaspitao. Ne sećam se da te je ovako usmeravao. Dobro, ove suze ti priznajem. I meni mnogo nedostaje.”

Nakon ovih poslednjih reči, koje sam uputila sama sebi, nekontrolisano sam slinila. Presamitila sam se od bola. Fizičkog. Sve se slilo u stomak. Izridala sam sve ono što sam poslednjih sedam godina ćutala.

Sledi nova etapa mog proputovanja kroz sopstvenu psihu. Odredište – nepoznato. Ono lepo i fino ušuškano mesto, koje je pretendovalo da postane ostvarenje bajke, više ne postoji. Što znači za mene samo jedno. U pogrešnoj sam bajci bila. Nasilnika sam pretvorila u princa.

dddddd Kako sam postala super heroj

Osmeh je jako oružje super heroja!

Sreća, pa sam zdrav razum sačuvala. To je ujedno i moje najjače oružje. Spustio me je na zemlju dok sam bila opijena maštanjima i zanošenjima, podigao na noge kada sam puzala. Hvala mu što me prati kao senka. Shvatila sam, da ga nemam, nikada ga ne bih ni bila svesna. Bolje rečeno, nikada ne bih bila samosvesna.

Telefon je izvukao deblji kraj. Polomljen ekran. Ali to je samo stvar. Skupa, doduše. Ali zamenljiva. Ja sam nezamenljiva. I bez pardona životu. Imam jedno srce, puno sreće, deset prstiju na rukama, vrelu krv i dovoljno vremena da sve krenem iz početka.

I tako sam postala super heroj.

Izvori fotografija:toolmud.tumblir.com, fancydressball.co.uk, denisenailspa.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.

Editors choice