Kako sam zamrzela beogradske klubove (2. deo)

Kako sam zamrzela beogradske klubove (2. deo)

Prethodni tekst možete pročitati ovde.

Nas dve izlazimo iz taksija, u centru grada. Ovaj put dolazimo u ponoć, kad sav normalan svet izlazi. Ko još ima išta pametno da radi vikendom, osim da ustane u četiri popodne. Svašta. Spremam svoje moždane vijuge i nervne završetke za raspravu sa gospodom na ulazu, podučena prethodnim iskustvom.

- Dobro veče, devojke, izvolite. (Dva momka enormnih proporcija, ljubazno nam otvaraju vrata, kao da ih je majka u detinjstvu u tajnosti od oca podučavala sinhronom plivanju. Iznenađenjima nikad kraja.)

- Ček’ samo da nađem ovog dečka što nam je rezervisao… Eeeej, eno ga! Ćao-ćao, kako, otkad se nismo videli! (mva, mva)

Dečka? Dečka?! Ako je uzrasni raspon pojma “dečko” od 15 do 65 onda, da, valjda je našla dečka. Postariji gospodin, nalik onom što nam je uzurpirao separe prošli put, stoji ispred mene u bizarno neprikladnoj odeći za svoje godine, a bogami, i za težinu.

- Ćao mala… Ooo, a ko ti je ovo? Ovu drugaricu ti još nisam upozn’o.. Zdravo, ja sam Ljuba, a vi dođite kasnije da se družimo malo…

(Odlazimo za sto koji nam je “dečko” sredio i naručujemo piće.)

- Jesi ti bre normalna?! Koliko godina ima ova matora spodoba?! I šta mi on tu sređuje nešto k’o da je sto litar benzina za vreme Slobe, pa mi treba specijalna mreža veza?

- Znam, dosadan je, ali budi fina, šta te briga, sređuje mi šta god hoću, a realno, ništa me ne košta.

(Osim dostojanstva i srama, da, džabe.)

- Dobro, ali sve to… Ne znam, neprijatno je, da si ti Mare, a ja Đole, znaš kad bi ti učinio bilo šta…

slika 159 Kako sam zamrzela beogradske klubove (2. deo)

Sve će ti srediti kad imaš tako zavidne… Ovaj… Matematičke sposobnosti

- ‘Ajde, nemoj da smaraš, nego uživaj kad si već tu. Ako već imam adute, što da ih ne koristim…

Ostajemo za našim “sređenim” stolom. U redu, šta je tu je, bilo malo neprijatno, ali eto, nije ovo mesto tako loše. Svi su ljubazniji prema nama, bend svira već zavidnih sat vremena, nisu loši, jes’ da niko ne igra (propustila sam momenat kad je to postalo out?), i jes’ da su sve devojke sređene kao da im je proslava mature, ali dobro. Možda i bude nešto od večeras.

U sledećem momentu nešto treska na moj sto, zamalo mi oborivši pivo. Novčanik. Crni, kožni, nabrekli novčanik. Prvi instinkt mi je bio da pogledam gore: reko’ možda je pao nekom sa drugog nivoa, šta znam. Ubrzo nakon toga, suvonjavi, proćelavi mladić, koji ima sve stilizovano, a opet stila ni od traga dernja mi se na uvo:

- Šta ima, mala, ‘ti kupim piće? Vid’o sam došla si sa drugaricom, sigurno tražite neke momke da vam pokažu šta je lep život.

Najbazičnija reakcija bila mi je da prasnem u smeh. Ne znam odakle da počnem sa nelogičnostima koje su se upravo dogodile. Za početak, zafrljačio si novčanik na moj sto, što je možda u tvom plemenu primarni statusni simbol alfa-mužjaka, ali ja samo mogu da ti aplaudiram na tome što si stekao koordinaciju motorne zone frontalnog režnja i desnog ekstremiteta. Bravo. Zatim, to što ponekad izađem, ne znači da nemam lep život i da očajnički tražim tako divan primer homo erectusa da me uputi u njegove čari. Na kraju, zamolila bih sve prisutne da smisle neku originalniju poštapalicu od “mala”, postaje jednolično.

Nakon nekoliko sati povremenog plesa i čudnih pogleda koji su nam tom prilikom upućivale bronzane statue oko nas (čula sam nekog da ih zove “devojke”), kao i više nepristojnih ponuda od “momaka” godišta mog oca, koji su očigledno imali takmičenje u bacanju novčanika u dalj, spremne smo da idemo kući.

- Ee, hajde da se javimo samo onom momku, zamolio nas je još pre da dođemo u separe, nego ja zaboravila… Nemoj tako da me gledaš, molim te, samo 15 sekundi, kako ću posle da rezervišem…

Podigneš slušalicu, okreneš broj i rezervišeš. Nije toliko teško. Zapravo, isto kao i do sada, samo što te osoba sa druge strane ne zove “mala” i “lepotice”.

- Devojke, pa nije valjda da idete već? Zašto? ‘Ajde, ‘ajde, sedite, još malo samo.

(Drugarica mi upućuje molećiv pogled i seda u separe. Ostajem da stojim, crknite svi, koliko vas ima.)

- E, zove nas Ljuba na neku žurku, kaže privatni, elitni klub, može da se uđe samo sa pozivnicom, otvara se u četiri… A, šta kažeš?

Kažem da Ljuba vodi svoju mamu u taj elitni klub sa pozivnicom i da nemam nikakvu želju da se probudim sutra u nekom podrumu u Rumuniji, zavezana za radijator. Ja idem kući, a ti izigravaj plastičnu lutku u plastičnom klubu plastičnih ljudi. Zdravo.

Baš me briga šta je danas normalno, a šta nije. Ne zanima me da me vlasnici puštaju u klubove da bih im bila ukras i mamac za tatine i mamine bogataše i da bih im posle dugovala bog zna šta. Postojanje se ne prodaje i ne uslovljava, a ne bi trebalo da bude toliko teško lepo se provesti i rasteretiti u današnje vreme.

Tako sam prestala da idem na ovakva mesta. Kafane, svirke, kućne žurke, u suprotnom, knjiga i ranije u krevet. Svoj krevet. “Mistični”, “teatralni” sjaj kvazielite? Ne, hvala.


Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.