Kako u mom gradu ubijaju životinje

Kako u mom gradu ubijaju životinje

Novi Beograd. Površina između zgrada zamena je za park. Na klupi, sa unukom sedi baka. Odevena je kao seljanka, ali koren joj je betoniran, baš kao kod lipe i platana što prave opsenu zelenila. Dečačić pišti i migolji se iz bakinog krila. Kao posle eksplozije, svuda su sitan šljunak, opiljci i otpatci, zarđali ekseri i izlomljene klupe. Gradska idila.

Bakino dete vrisne, videlo je psa. To je štenac koji cvili, doziva majku. Prepao se od bučnog malog čoveka i tuli. Za dete grada crno-smeđe pašče predstavlja opasnost. Naučen je da su nepoznate pojave opasne i da ih treba uništiti. Dva deteta, pseće i čovečije, stapaju piskave glasiće u istovetan poziv za pomoć. Kujice nema, ali baka ustaje. Nešto traži. Sporim pokretima koji odaju hladnokrvnu nameru, baka odvaljuje letvu sa klupe . Krezavi klinovi krevelje se iz daske. Baka se odgega do šteneta i sklanja svoje dete u stranu. Udara štene, kao da ubija zmiju. Tuče ga preko glave, preko nogu, preko sićušnog drhtavog crnog tela. Svakim udarcem, štenac zapomaže glasnije i bolnije. Baka odlazi zadovoljna, a i unuk je srećan. Kucov mrda šapicama i grči se kao riba na suvom. Pokušava da pobegne, ali noge su mu slomljene. Modrice se ne vide na nežnoj dlaci. Umreće.

sad puppy 31 Kako u mom gradu ubijaju životinje

U Srbiji do sada samo tri presude za krivično delo zlostavljanja životinja.

Na brdu, nešto dalje, nalazi se još jedno betonsko naselje. Žena drži psića na terasi. To je betonska bašta, nikla u prizemlju. Ograđena je metalnom ogradom. Pas spava na komadu sunđera. Okolo je stovarište odbačenih nepotrepština. Podno ležaja je čanak vode. Ima i metalnu strehu da ne kisne. Žena koja ga hrani ne izgleda kao seljanka. Ima u plavo obojenu kosu i mladalačku odeću.

Njen pas nikada nije izašao iz metalne ograde. Nikada nije upoznao druge pse. Retko kad viđa ljude, a kada prođu pored ograde tad laje iz straha. Jede dovoljno da ne skapa. Na njega niko nije zamahnuo letvom sa zarđalim klinovima, ali njegova je sudbina jednako strašna.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.