Svuda pođi, kantu nađi, uči nas stara samurajska poslovica.

Neka je sila sa tobom, a đubre u kanti, poručuju džedaji.

Jedan kontejner za sve, sve u jedan kontejner, izvikuju musketari – ali njima je oprošteno, dvorska higijena se više sastojala od mnogo grupnog zalivanja o’d’kolonjom, a manje od pojedinačnih poseta klonji, pa ne možemo očekivati da nam preporuče posebne kontejnere za pet ambalažu.

Pa, ako ne umemo dublje da pojmimo civilizaciju, dovoljno će biti da se pozovemo na kontejnere i kanalizaciju.

Šta, dakle, odlaganje otpada govori o odlagaču?

Zadata situacija: jedenje parčeta pice uz jogurt iz tetrapaka, s nogu, ili na klupi u parku, usput.

– Pojedeš, popiješ, ostaviš sve tu gde si se zatekao, ideš dalje.

Ovakav pristup ukazuje na bezbrižnog građanina, koji zna da živi u uređenom društvu, u kome civilizacija funkcioniše sama od sebe. Automatski. Nema on šta da brine. Zapravo, njegova bezbrižnost obezbeđuje posao onima kojima je posao da brinu o čistoći i higijeni javnih površina. Jer kako bi oni zaradili platu, kad bi on radio njihov posao? Njegov posao niko ne radi umesto njega. Kod njega kad ljudi dođu na šalter, zna se red. Ako se red čeka po sat vremena, nije to zato što je on spor kao samoubistvo gladovanjem. I brate, kad je pauza, pauza je. Vreme za picu u parku.

– Pojedeš, baciš karton preko glave, popiješ, šutneš tetrapak da ostatak jogurta isprska gospođe u prolazu. I prevrneš kantu.

Rutinski postupak na velikom odmoru, spada u drevni civilizacijski fenomen poznat kao vandalizam. Nekada su se vandalizmom bavile rmpalije sa rogovima na kacigama, bizonskim kožama oko kukova i sekirčinama u ručerdama, a u novije civilizovano doba, vandalizmom se bave kojekakve marginalne grupe jedva punoletnih i maloletnih građana u maskirnim jaknama, vojničkim čizmama, sa pivčinom u dvolitarskoj pet plastici koja ide od metalike do metalike… osim kad idu na užinu za vreme velikog odmora.

iStock 000018529555Small Kakve su ti misli, takvo ti je odlaganje otpada

Ako ti je deponija u glavi, šta li tek radiš sa đubretom?

– Pojedeš, popiješ, strpaš u kesu i baciš u prvu kantu.

Prosečan građanin, na koga svaka civilizacija može da se osloni. Može da računa na njega, da se zakune u njega i da ga proizvede serijski. Možete se opkladiti da će prosečan građanin nositi đubre u kesi do prve kante, a ako je ona prepuna, ostaviće kesu da balansira na vrhu, ne pokušavajući ni u ludilu da stigne do druge kante, udaljene dvadesetak koraka, u smeru u kome je inače krenuo. Njegova civilizacijska svest doseže do prve kante i to je valjda dovoljno, majku mu?! Pa neće valjda da šeta đubre sa sobom okolo, jer su neke budale napunile najbližu kantu, a neke budale je nisu ispraznile na vreme. On je dao svoj doprinos, molim lepo. Ako vetar obori tu kesu s vrha, ili je kučići raznesu okolo, to nije njegov problem, molim lepo. Uostalom, što ti šinteri već nisu potrovali sve te džukce?!

– Pojedeš, spakuješ karton, popiješ, ispraviš ivice tetrapaka, popiješ još malo, spakuješ tetrapak zajedno sa kartonom u kesu i nosiš sa sobom, dok ne nađeš kantu u koju ne moraš da uguravaš svoju kesu, ili nosiš čak do kontejnera.

Opasni čudaci. Oni će čak staviti tu kesu u ranac i odneti je kući, ako žure toliko da ne mogu da otrče ni do najbliže kante. A kad dođu do kontejnera ispred svoje zgrade, pokupiće okolne papire, kese i koješta što je ko zna kome ispalo i ko zna ko je to tu pipao i bacio. Brrr! Čudaci! I to će isto raditi uvek kad idu da bace đubre. I nateraće one klince što su maločas pobacali kartone od pice da ih pokupe i bace u kontejner.

Pa šta on misli? Neko će da se iznervira jednom i da strpa njega u kontejner! Kako on to tako nameće nekakvo samostalno tumačenje civilizacijske odgovornosti? Neka gleda svoja posla! Kako to misliš, to jesu njegova posla? I tvoja? I moja?

Juuuu!


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice