Ko će koga ako ne svoj svoga!

Ko će koga ako ne svoj svoga!

Uuuuu stranac, dobar je, dobar!”, a da l’ je Kinez il’ Amerikanac, nije bitno, izgleda.

Ovo su sve češće reči mojih drugarica, poznanica, koleginica. U čemu je stvar? Je l’ do nas ili do vas?

U slučaju da je do vas, cenjeni muškarci, pa dobro, bre, drž’te nas, inače mi odosmo u beli svet. Šta ćete onda? A ako je do nas, mogle bismo da se zapitamo da li je sve to tako kao što izgleda. Da, imaju oni i neodoljiv britanski akcenat, imaju i smeo stil oblačenja (vrlo često) i govore onako šarmantno “Ciao bella” kad nas vide. Još i podsećaju na Antonija Banderasa (Antonio Banderas) i mnoge druge koje viđamo po filmovima i raznim serijama, ali da li su oni zaista takvi kakvima ih mi vidimo? Ili je to samo zabluda svega onog ženskog u nama, što nas tera da istog trenutka razvijemo scenario naše ogromne ljubavi sa dotičnim mužjakom kojeg smo tek ugledale. Čast izuzecima, ali najčešće iz tog akcenta proizilazi hladnoća, “Ciao bella” uzvikuju iz navike, a Antonio je uglavnom previše nizak! On jeste pastuv, ali mali pastuv. Poni, na primer. I poni je u redu, ali većina tih devojaka ne bi pristala na ponija da je naš, nego samo zato što je “uvozni”. E, tu škripi!

Ponekad steknem utisak da i nije toliko bitno kakav je, samo da ima interesantno poreklo. A kad se pokaže da je i on smrtnik, kao i svaki drugi, onda bude igračke plačke.

Mada, razumem to, ima tu nečeg zanimljivog, neke misterioznosti, osećaja da se upuštamo u veliku avanturu i da smo heroine nekog romantičnog filma. Igramo se, maštamo, sanjamo, posebno ako smo prethodno bile povređene od strane muškarca. Nadamo se da ga boljim čini to što živi van našeg dometa, tačnije, hvatamo se za slamku.

To nikako ne bi trebalo da nam bude kriterijum u odabiru princa na belom konju, u tim trenucima pustiti mašti na volju ne dolazi u obzir, ali kratkotrajna akcija i avantura potpuno su prihvatljive. Dakle, bio domaći ili strani proizvod, čovek je, tako da izbor na osnovu porekla ništa ne menja. A i mi ovde, što bi se reklo, naši smo! Znaš kako, s kim, ko je kakav… Jeste da ovi naši mogu da budu ponekad uskog pogleda na svet, ali su i nekako… muški. Vrlo često zaštitnički postavljeni prema mamama, sestrama, a što nama posebno treba, i prema devojkama.

Zato, prepustimo se domaćici i šarenom izboru kod nas, a ovi iz belog sveta, sem ponekog izuzetka, nekako se ne uklapaju onoliko koliko može da nam se učini na trenutak.


Milica Ivanović je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Zaljubljenik u putovanja i sve kulture sveta. Zavisnik od sunca i morske vode, mirisa soli, palmi i zvuka talasa. U lošim odnosima sa nepravdom, duboko veruje da pravda uvek pobeđuje. Obožava svoje prijatelje, koji je uvek dočekaju pri padu. Trudi se da svaki momenat provede sa najbližima. Ljubitelj crnog vina zimi, belog leti i skadarlijske kaldrme. Voli i voli da bude voljena.