Na sve strane govore o individualnosti, posebnosti, talentima, kao da smo zaista svi baš toliko različiti. Mnogi misle da su uhvatili Svevišnjeg za tregere, te da cela vasiona mora da živi prema njihovim načelima. Takozvane učiteljice života usmeravaju nas da budemo svoji, uče nas da “budemo ono što jesmo”, a tako nam, zapravo, daju savet kako da obistinimo sudbinski predodređenu kletvu “dabogda živeo kao prosečan Srbin”.

Ukoliko se osvrnemo na postulate plasirane u javnosti, uvidećemo da je Srbija prepuna umetnički nadarene dece, svetski poznatih modela, ljubičastih kravica nalik na Milku, Ginisovih rekordera i drugih autohtonih vrsta. Ponekad se osećam kao da gledam u roditelje koji cmizdre pri pogledu na prvo dečije prepoznavanje funkcije noše, gde je samo za uplakanu majku i ponositog oca reč o “vunderkindu”, dok je za ostale to samo normalan sled događaja.

Svi viču za sebe da su izuzetak, a vijore im blajhane kose, bronzani ten, raznobojne šalvare, letnje čizme, vokabular seže od “ekstra” do “vrh”, svi puše Marlboro i piju Coca-Colu, gledaju “Sulejmana” i slušaju domaći pop, omiljeni pisac im je Andrić, a najbolja knjiga “Na Drini ćuprija”, nikada ne bi prihvatili piće od nepoznate osobe, redovno odlaze na pilates, status na Facebooku im redovno doživljava transformaciju, kupuju u Merkatoru, naručuju espreso i čašu vode, navijaju za Zvezdu ili Partizan, bar jednom su plakali uz “Sve za ljubav”, ponekad “slučajno” nalete na neki rijaliti, oblače se u Zari ili Bershki.

slika 120 Ko je tu bela, a ko crna ovca?

Jednostavnost i slušanje sopstvenog instinkta – ponekad čine da se osećate kao crna ovca

Ko od statistike beži, sam u nju pada. Tako smo i postali zemlja indijskih telenovela, grčkog melosa i južnoameričkog kartela. Prosečan Srbin pije jutarnju kafu, popuši dve cigarete srednjeg kvaliteta, svoj stil opisuje kao sportsku eleganciju (?!), u braku je, ima dvoje dece, u radnom je odnosu, živi od danas do sutra, gleda “razbibriga emisije” i veruje u promaju, kletve i Boga. Bar jednom je išao kod vidovnjaka, astrologa ili numerologa, ima bar jednog “prijatelja” kojeg ne podnosi, čita “žute” dnevne novine, poseduje dva mobilna telefona i auto, star u proseku deceniju. Takođe, kasni na posao u proseku 60 minuta godišnje, jede najviše piletinu i mlečne proizvode, plaši se smrti i samoće, ima najmanje jedan kredit, u kafani naručuje pesme Tome Zdravkovića, pati od akutne glavobolje i prekomerne težine, hrče, voli palačinke i ima papagaja za kućnog ljubimca.

Pokušavamo da se odupremo svemu što statistika zove prosekom, a opet kao da nas masa istomišljenika uvek sačeka negde iza ugla, pa kao i većina, putujemo jednom godišnje na odmor u Grčku, obožavamo plazma keks, ne podnosimo gužvu u saobraćaju, kasnimo sa uplatom komunalija i ne propuštamo odlaske na slave i sahrane.

Tako silno želimo da budemo drugačiji, a tetoviranjem kineskih slova, ne postajemo ništa drugačiji od mora onih sa istim, dosadnim ukusom za tetoviranje. Čak i želja da iskočimo iz koloseka svakodnevice nije ništa drugo nego čist prosek, jer po najnovijim istraživanjima čak 71 odsto stanovništva veruje da su iznad ozloglašene prosečnosti.

Možda bi bilo bolje da manje razmišljamo o tome šta drugi čine, da se manje trudimo da se odupremo inerciji i genetici, već da poslušamo intuiciju i sopstvenu prirodu. Nema ništa loše deliti ukus sa drugima, voleti iste stvari kao i ostatak sveta. Možda je poštenije živeti jednostavno i po sopstvenom senzibilitetu, umesto da u prevelikoj želji za razlikovanjem, zaboravimo na sebe i osećaj da nešto istinski volimo. Možda prateći svoj prosek, uvidimo da nas baš on čini posebnim u ovom sumanutom, pomalo iskrivljenom svetu.


Nataša Delač voli ljude, smeh do suza, igranje igrica i prvu jutarnju kafu. Za nju, najlepši je osećaj kada prvi put u godini vidi more. Obožava putovanja, čaroliju i čuda.

Editors choice