Slažete li se da je vreme kada smo svi verovali u tog debeljuškastog i bradatog deku rumenih obraza bilo ujedno i naše najspokojnije životno doba? Onog trena kada su nam ga ubili počele su i brige. Prva od svih: Da li će ove godine roditelji imati novca da nam kupe poklone?

Vreme kada smo verovali u Deda Mraza bilo je ispunjeno ne samo dečjom blaženošću i neizmernom radošću već i nadom, iščekivanjem, maštom. Nije sve u poklonima i darivanju. Svako dete voli poklone, ali, takođe, svako dete gaji nadu da će jednog dana konačno uspeti da uhvati Deda Mraza kako ostavlja poklone ispod jelke ili bar da ga vidi kako se penje uz dimnjak i seda u svoje saonice. Motiv iščekivanja je presudan. Takođe i motiv verovanja.

Ali nije sve uvek tako bajno. Tu su ona druga deca koja nikada nisu verovala u Deda Mraza ili ona kojoj su bogati roditelji omogućili da ga vide (uglavnom platnim karticama), pa su ona otkrila da je lažan i prestala da veruju. Za tu decu Deda je oduvek bio mrtav. I ne samo da je za njih mrtav, nego ona pokušavaju da u to ubede i decu koja još uvek veruju, onu kod koje tu počinju prve sumnje.

A onda, jednog dana, osvane tužna vest. Deda Mraz je zaista mrtav. Poput vesti u novinama. Ili obaveštenja na televiziji. Roditelji vas uz krupan osmeh obaveste da je sve samo šala, da su zapravo oni uvek donosili kući poklone, a ne Deda, i da pravi Deda Mraz ne postoji. Neki klinci to saznaju kad pođu u školu. U svakom slučaju, svi na kraju znaju tužnu istinu.

Istinu? Hmmm…

A zbog čega?

Jednostavno je. Niko ne želi da živi život pod okriljem oholog podsmeha. Vidi ga samo… Jadničak. Još uvek veruje.

Svi se plašimo. Plašimo se da kažemo da verujemo, nadamo se, volimo.

Jedni će reći – Ali zašto verovati u nešto što je laž? Jer Deda Mraz nije stvaran. Izmišljen je. “Lažan”. Možda i jeste izmišljen, ali daleko od toga da je lažan. Možda nije stvaran, ali daleko od toga da nije istinit. Laž uz sebe vuče prikolicu negativne konotacije. Osim toga, ona kao antonim istine, nije sinonim izmišljenog. Kao što ni istina nije sinonim stvarnog. Jer nešto što je nestvarno ujedno može biti i najveća istina od svih. Dok ono što je stvarno često može da bude prava laž.

 Ko je ubio Deda Mraza?

I morate priznati da su pokloni uvek bili slađi kada smo verovali da ih ostavlja Deda Mraz, zar ne?

Kad god nastupi decembar, a Nova godina počne da se bliži, ja se pitam uvek isto pitanje: Ko je ubio Deda Mraza?

Strah me je da priznam da je okrutan svet ispunjen bolom i tugom, bezličnim ljudima koji mrze, uspeo da ubije najsvetliju i najmagičniju dušu od svih duša jednog deteta.

Takođe me plaši činjenica da je sve više dece koja nikada nisu ni verovala u Deda Mraza. Zbog dostupnosti informacija, sve je teže održati to verovanje. Umesto ukrasa irvasa i patuljaka, jelka se kiti ikonicama Facebooka, Twittera i Instagrama, naravno, sa novogodišnjim kapicama. Umesto knjiga, toplih šalova, lutaka i slatkiša, poklanjaju se konzole, video-igre, tablet računari i digitalni upravljači.

Nema više dece ni među decom ni među odraslima. Bar ne na prvi pogled. Nema čarolije. Nema prazničnog raspoloženja.

E pa, žao mi je što ću vas razuveriti. Deda Mraz ipak nije mrtav. Živ je. Tu je. Među nama. U svakom osmehu. U svakom pogledu koji sjaji. U svakoj nadi koju gajimo. U svakom poljupcu koji pružamo. U svim snovima kojima se nadamo i u koje verujemo. U svakom poklončiću koji pružimo.

Izvori fotografija: cityhyd.info, freechristmaswallpapers.net


Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.

Editors choice