Ko se boji straha još?

Ko se boji straha još?

Svaki strah je u suštini strah od smrti – rečeno mi je odavno i s vremnom mi je sve jasnije koliko je to istinito.

Strahovi se javljaju još u detinjstvu, utkani u mehanizam preživljavanja. Dete ne ume da izrazi strah da će biti napušteno, ali će se zato jako plašiti mraka, ili samoće, ili nekog čudovišta. Brižni roditelji, puni ljubavi, možda ne mogu ni da shvate ni da prihvate da je takav, naizgled iracionalan strah, upravo strah od napuštanja, jer zašto bi se njihovo dete toga plašilo kad ga oni toliko vole? Samo malo vraćanja filma, međutim, dovešće do momenta kad je trudnoća otkrivena i premišljanja da li da se zadrži. Ili do kratkog perioda kad se mama razbolela ubrzo posle porođaja, pa uopšte nije mogla, ni smela da se bavi bebom.

Recimo. Osim ako razlozi ne sežu dublje i dalje nego što prostom opservacijom možemo utvrditi.

Strah od napuštanja je u suštini, naravno, strah od smrti i to je lako razumeti. Ako si beba, majka ti predstavlja izvor života – zaštitu, hranu, ljubav, opstanak, i ako te majka napusti verovatno ćeš umreti.

Samo što taj strah zna da poraste sa detetom, a kao i svako osećanje, strah traži potvrdu i materijalizaciju.

Otuda poznata populisitčko-psihološka maksima o tome da se najveći strahovi, kao i najveće želje, uvek ostvaraju.

Živeći u nesvesnom, strahovi bujaju i bubre, nastojeći da probiju granicu. Oni traže afirmaciju – da budu prepoznati i shvaćeni i da se oslobode. Ukoliko predugo ne uspevaju da se razreše, dobiće snagu entiteta i u svojoj potrebi za afirmacijom materijalizovaće se na načine koji prerastaju u mehanizme i usvajaju se kao način života.

FearDarkInsomnia main 0611 Ko se boji straha još?

Najstrašnija istina je da ćemo umreti. Pa vi sad nastavite da gubite vreme plašeći se smrti

Neko ko pati od straha od odbacivanja razvijaće sve same neuspešne i tragične veze, zato što njegov strah traži simboličnu potvrdu i priznanje kroz iskustvo gubitka i napuštanja. Totalno uvrnuće, potpuni čvor koji na tom mestu postaje mehanizam jeste to što simbolično odigravanje strahova postaje sva vaša realnost. Um veruje da je simbol stvaran život, pa će dodati svoj deo iluziji, podležući opštim izgovorima kao što su nemam sreće, takva mi je karma, mora da me bog za nešto kažnjava, ili će se dramatično pitati zašto se meni uvek događaju ovakve stvari, što je odlično pitanje, na tragu pravog odgovora, ukoliko počnemo da istražujemo.

Sva je prilika da će prava pitanja ostati retorička, jer kopati po oknima rudnika sopstvenog nesvesnog najteži je posao kojim je svaki čovek dužan da se bavi. Volonterski. Ali, mi ne shvatamo svoju dužnost. Radije ćemo pokušati da otupimo oštricu doživljavanja, da se uživimo u ulogu žrtve, pasivca, nekoga kome eto ne ide i nikako nema sreće. Ako zagazimo dublje u uvrnuće, a zagazićemo, postaćemo u svojim očima neko koga je život gazio, potrošio i oštetio, bićemo bolesni i gutaćemo gomile lekova za gomile problema koji nas muče. Strahovi će nas pojesti žive, jer će biti sve jači i veći, hranjeni našom unutrašnjom realnošću, dobiće snagu realnog i istinitog, dok će naš život biti sve više simboličan, sve udaljeniji od življenja, obmotan oko službe strahu.

Strahovi se služe inercijom. Neće nam dozvoliti da maknemo s mesta, osujetiće naše pokušaje da napredujemo, da se krećemo, da bežimo sa mesta sa kojih treba pobeći, da idemo ka mestima na kojima treba da budemo. Ukoliko se ne setimo da se pozabavimo tim stegama i lancima, ostaćemo u zatvoru strahova.

Pogledajte svoj život. Koliko je skučen i ograničen, iako je možda udoban i utaban? Da li su navika i mlako zadovoljstvo koje smenjuje dosada vaš zatvor?

Zatvor je svako mesto sa koga ne možete da odete.

U tom slučaju, ono čega se najviše plašite će vas kad-tad osloboditi.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.