“One gore mogu se prodati za piće, vožnju u dobrom autu, a one bolje uzimaju i auto, kuće, novac. Na tom putu ne postoji blam. Ona će ti otvoreno reći da je tvoja  obaveza da je častiš, vodiš na letovanje, kupuješ krpice i nikada neće posegnuti ili čak poneti novčanik”– priča nam Ivona S.(20). Ne kaže za sebe da je jedna od “njih”, ali priznaje da poznaje dosta takvih, i otvoreno govori o njihovom načinu života i ponašanju sa muškarcima. “Odlično su informisane o kretanju svog “žrtvenog jarca”. Devojka sa mog faksa juri Nišu Saveljića (poznati fudbaler-prim.nov.) i umrežena je sa drugaricama svog kalibra i konstantno dobija od njih dojave gde se on nalazi. Fora je da izlaziš na viđenija mesta tipa Magacin, Pastis, Stelina, jer ono što traže, tamo mogu naći”. Ivona je bila raspoložena da priča i o konkretnim primerima: “Poznajem devojku koja je, dok je kupovala pantalone, započela priču sa prodavačicom . Ne znam kako su došle na sledeću temu: prodavačica joj je rekla kako ima druga “lovatora”, kako se taj lik oblači samo u markiranu garderobu i kako je polu krimos. Kada je ova to  čula, dala je prodavačici, koju uzgred prvi put vidi u životu, svoj broj kako bi ih upoznala. Na kraju je izašla sa likom, a komentar kada smo se posle toga srele bio je da je “moćan” i da se oblači u Gucci i Pradu.” – završava Ivona.

I  Bog  stvori  “sponzorušu”

Lako je zaključiti o kome je Ivona govorila. Mada, ko su zapravo one­? Tokom dvadesetih godina prošlog veka u Sjedinjenim Američkim Državama, usled velike ekonomske krize pojam “sponzoruša” ili na engleskom “gold-digger” (kopačica zlata), vezivao se za nemoralne devojke koje su svo svoje vreme posvećivale pronalaženju bogatih, moćnih muškaraca koji bi ih izdržavao i omogućio bekstvo iz “velike depresije”. Fenomen se generalizovao i blajhane plavuše, izazovnih oblina  postale su sinonim za društveno zlo. Zvuči poznato, zar ne?

Sociolog kulture dr Ratko Božović je rekao: “Sponzoruše su proizvod socijalne i kulturne krize srpskog društva, ali i ordinarne bede koja vlada u Srbiji”. Međutim, setimo se romana kao sto su Manon Lesko ili Dama sa kamelijama. Sve su to o priče o ženama koje su živele od para bogatih muškaraca. Ili Balzakovog romana “Rođaka Beta” u kom jedan od junaka, Krevel, s ponosom govori o mladoj glumici: “Ta glumica je dugovala sve svom zaštitniku, koji ju je vaspitavao s’ najvećom brižljivosšću”. Dovoljno je jasno da fenomen žena koje tragaju za svojom srećom preko imućnih “zaštitnika” ili “sponzora” datira od ranije, ali svoj savremeni oblik na našim prostorima dobija sa moralnom degradacijom čiji se vrhunac vezuje za raspad SFRJ i političku, ekonomsku i socijlanu krizu. U državi pod sankcijama, sa hiperinflacijom i platama od tri maraka, retki, koji su imala novca, mogli su kupiti sve, pa i “ljubav”. I pojavile su se one: prepoznatljive po bujnom poprsju, provokativnom oblačenju, sa isuviše šminke i malo godina, spremne da ponude svoju “ljubav” zarad materijalne sigurnosti. Stvorio se začarani krug ponude i potražnje.

Sociolog, Bojan Šarenac, detaljnije analizira socijalnu i ekonomsku pozadinu ove pojave: “Pored ratova i  bede u objašnjenju fenomena sponzoruša uvode se i ekonomski činioci kao što su liberalni princip tržišnog određivanja vrednosti, pa tako sponzoruše svoju lepotu i  sve što ide uz nju nastoje da najefikasnije kapitalizuju kod onih koji su spremni da takve usluge adekvatno plate. Erih From je u “Umeću ljubavi” naglašavao kako su muško-ženski odnosi u američkom društvu u transparentnijem obliku. U takvom međuljudskom (tržišnom) odnosu ona dobija novac i društvenu promociju, a sponzor društvo mlade i lepe devojke, čime i i  sebi diže “tržišnu vrednost” u očima okoline. Svako trguje onim što poseduje i “menja” za ono što misli da mu je potrebno. Većina zapadnih autora koja su pisala o ovom fenomenu su u njegov temelj stavili liberalno načelo “posedujem, dakle postojim”, sve manje ljudski, a sve više tržišni, pa se ne treba čuditi da je sa ideološkom pobedom tržišnog modela ova praksa stigla na naše prostore, doduše u vulgarnijem obliku.”

Kulturolog dr. Zorica Tomić u svojoj knjizi “Poljubac u doba kuliranja” navodi da nije slučajno što se na domaćim prostorima pojavio fenomen sponzoruše koji sada zamenjuje termin “splavuša”, jer u svim društvima u tranziciji vlada logika kapitala. Ona je trgovački ekspert, a posebno u društvima u tranziciji, ona je hodajuća manekenka kapitala, promoterka nove ravnodušnosti. Kao pravi agent tranzicije, ona uteruje strah u kosti gde god da se pojavi. Po njenom mišljenju, cilj sponzoruše nije samo da se uda, već da u svakom času ima neku dobit.

Zaključak je jasan: fenomen sponzoruša je socijalni jer izvire i uvire u drštvu, ali i psihološki jer pre svega zavisi od psiholoških karakteristika potencijalne sponzoruše. Vesna Brzev – Ćurčić, psihoanalitičar, pomaže nam da zađemo dublje u pozadinu ovog fenomena: “Sponzoruša” je fenomen u psihologiji poznat kao narcizam. Izrazito narcističke devojke, one kojima je važno ogledanje u drugima, ono što se zove “markirana roba”, imaju tendenciju da postanu svojevrsni “brend”. Namerno koristim strane reči jer one, hteli mi to ili ne, umanjuju tegobnost našeg pojma “robe”. To je vrsta odluke koja ima korena u ranom psihičkom razvoju, ali je svesna odluka.  Za mene je uvek i ponovo poražavajuće saznanje da i roditelji, takođe svesno, “guraju” svoje ćerke u to. Nemali broj puta sam bila svedok izjava da “nema ničeg lošeg u tome da joj On kupi haljinu, parfem, izvede na skupu večeru, vodi na egzotična putovanja” pa sve do toga “da sam ja imala tu lepotu u mladost i te kako bih je koristila”. Ima mnogo socijalnog neodobravanja ove pojave. Sama reč sponzoruša, kao i sve reči koje se završavaju na “ruša” imaju neki negativan kontekst. Pa ipak, to nije faktor koji ometa psihološko funkcionisanje ovih devojaka”.

“Vesele”  devedesete

Možemo li “prodavanje” lepote i mladosti zarad parfema, haljine i egoztičnog putovanja svesti na potez devojke koja ume “pametno” da iskoristi sopstvenu atraktivnost, ili potez devojke bez izbora? Maša Rebić, autor knjige “Sponzoruša”, tvrdi da uvek ima izbora, međutim ne negira tezu da je svako od nas, u nekom trenutku bio nečija sponzoruša, ali naglašava da se to odnosi samo na 90-te. “Jednom sam sedela sa našom popularnom glumicom koja mi je rekla da je devedesetih izlazila u grad, kao i svaka tinejdžerka, ali pošto je stanovala jako daleko, morala je uvek da popije piće sa nekim ko ima auto jer prosto nije mogla drugačije da se vrati kući. To su bile devedesete. Sad ta glumica vozi auto koji je kupila na kredit (koji je devedesetih bio pojam). Isto tako, postoji bezbroj primera uspešnih žena koje su postale uspešne zahvaljujući profesiji svojih muževa, a nisu jurile isključivo novac. Recimo, žena koja odjednom postaje popularan pisac zahvaljujući mužu poznatom piscu ili žena koja je poznat psihijatar zahvaljujući mužu psihijatru, slikarka zahvaljujući mužu slikaru i tako u nedogled. Ima mnogo primera raznih vrsta sponzorisanja, raznih sponzoruša i njihovih zaštitnika. Ono što je važno je da ako devedesetih i nisu imale izbora, sada to svakako imaju. Zato su današnje sponzoruše mnogo odvratnije.”

Gospođa Brzev – Ćurčić takođa naglašava da se radi se o svesnoj odluci da se bude na vrhu čega god, a ne o potrebi da se preživi, pobegne od kuće i slično. Dakle, sponzoruše svesno određuju svoj cilj: novčanik svog sponzora. Međutim, nekako se uvek zaobilazi ta druga strana, muškarci koji predstavljaju bitnu kariku u lancu sponzorstva. Na pitanje zbog čega se sponzori “štede”, Maša Rebić kaže: “Ovde razgovaramo o ženi koja voli isključivo novac i muškarcu koji samo taj novac može i da ponudi, tako da su stvari dosta proste, kao i njihovi mentalni sklopovi. Jedini problem je što se još uvek priča samo o ženama – sponzorušama i o tome kako su one najveće zlo koje se pojavilo u poslednjih ne znam koliko godina. Nikoga do sada nisam čula da govori, piše o muškarcima koji kupuju ljubav. Uopšte, da li misle da njihov život ima ikakav smisao i kako je to kad znaš da te niko ne voli, već kad te pogleda ne vidi tebe nego samo tvoj novčanik?”.

Međutim, vratimo se na početak prošlog veka i ekonomsku krizu u Americi. Beti van Deventer, svojom knjigom “Ispovest jedne sponzoruše” poistovetila je tadašnje “kopačice zlata” sa “reakcijom moderne žene na nejednakost polova”. Deventer je svojim čitateljkama poručivala: “Žena je uskraćena u ekonomskom svetu i ja mislim da je biti sponzoruša samo jedna od pravednih kompenzacija”. Period u kojem se pojavila ova knjiga, obeležio je krah američke berze i velika ekonomska kriza.

Na pitanje može li se ova teza poistovetiti sa današnjom sitacijom, Simonida Stanković, novinarka i autor knjige “Grabljivica” kaže: “Sponzoruše samo učvršćuju monopol moći muškaraca. Stavljaju se u ulogu robe koja se može kupiti. Verovatno se one osećaju superiorno što preko kreveta “upravljaju” muškarcima, ali to je samo privid moći i manifestacija njihove inferiornosti.”

Opasne i moćne

Na listi uhapšenih u policijskoj akciji “Sablja” u 2003.godini, našla su se i imena nekoliko žena koje su dovođene u vezu sa pripadnicima mafijaških klanova. Najpopularnija među njima bila je Svetlana Ceca Ražnatović (udovica Željka Ražnjatovića Arkana), pored nje i Aleksandra Šekularac Bibi (bivša devojka Milorada Lukovića Legije i Dušana Spasojevića), Milica Gajić (supruga Marka Miloševića) i Ljiljana Buha (supruga Ljubiše Buhe Čumeta).

Zabava miliona

Devojke koji svojim spoljašnjim atributima bez emocija ostvaruju svoje partikularne interese, postojale su i postojaće. Kao što smo zaključili, to nije odlika samo ovog vremena, već i vremena koja su daleko iza nas. Razlika je što u tim vremenima nije bilo medijske potpore i promocije takvog model ponašanja, kakvog je bilo tokom devedesetih godina, a koje je i danas aktuelno. Sociolog, Bojan Šarenac, na ovu temu konstatuje: “Sa razlogom primećujemo da su mediji tokom 90-tih godina, a nastavljajući istu praksu sve do danas promovisali lažne vrednosti i tako urušavali  sistem vrednosti. Često možemo čuti da ćemo lakše obnoviti ekonomski sistem koji je takođe urušen 90-tih godina prošlog veka, nego što ćemo vrednosni sistem vratiti na one visine koji garantuju pravilan razvitak zajednice i društva u celini”. Simonida Stanković, takođe kritikuje javnu scenu Srbije: “Mediji su ogledalo društva, ali isto tako i formiraju “poželjnu sliku”. Pevačice pevaju o bundama od nerca i skupim automobilima koje njihovi frajeri treba da im kupe, jer se to zaista i dešava. Te pesme postaju hitovi jer se slušaoci pronalaze u njima. Ali isto tako nameću sistem vrednosti i uvlače u tu priču i one koji pre nego što im je pesma dala dobru ideju, nisu to radili. I to je uzročno – posledično”. Vesna Brzev-Ćurčić sa druge strane kaže da izbor idola više govori o onome ko bira nego o onome ko je izabran: “Lažni sjaj, ekscentričnost, popularnost, prepoznatljivost, iluzija moći do svemoći su svakako ideje koje ljudi vezuju za estradne ličnosti. Ali, estradnih ličnosti ima svuda i svuda su uzori mladima. Jedan od razvojnih fenomena odrastanja je upravo ugledanje na one koje mladi smatraju svojim idolima. Idoli uvek imaju ona obeležja koja nedostaju njihovim poklonicima. Sjajan vid kompenzacije. Ali, idoli ne moraju uvek da budu socijalno prihvatljive ličnosti. Medijska scena Srbije je odraz stanja u kome smo, kako oni koji je prihvataju tako i onih koji ne mogu da se protiv takve scene izbore.”

Virtualne sponzoruše

“Miss Bimbo”, kontraverzna video igrica  koja se pre dve godine pojavila na internetu, uzburkala je britansku javnost. Naime, likovi igrice učestvuju na takmičenjima lepote kako bi zaradili novac, a potom ga trošili u šopingu i u noćnim klubovima. Igrači se takmiče ko će da kreira “najbogatiju i najpoplularniju sponzorušu” na svetu.
Moraju da ispune misije koje uključuju ugradnju silikona i pronalaženje dečka milijardera. Takođe moraju da proveravaju da li su im likovi gladni, žedni, srećni, vodeći računa o njihovoj težini pomoću pilula za mršavljenje. Ovu video igricu imala je blizu 200.000 britanskih igrača, od kojih su većina bile  devojčice od 9 do 16 godina.

I na kraju, još jednom ćemo se zapitati: ko su sponzoruše zapravo? Žrtve ekonomskih potresa, tranzicije, nemaštine; labilne i lakomislene osobe sa pogrešnim uzorima ili devojke sa ciljem i jasnim putem ka tom cilju? Verovatno, jasan odgovor ne možemo dobiti. Kompleksnost ovog fenomena je očigledna. Možda je najbolje reći da njihov psihološki profil formiran pod uticajem svih gore navedenih faktora i karakteristika. Jedno je sigurno: bile one okarakterisane kao “društveno zlo”, “statusni simbol” ili “splavuše”, one su bile, jesu i biće deo naše realnosti.


Branislava Antović je novinarka i autorka bloga Divine World of Fashion , kojoj je moda rehabilitacija od svakodnevnice. Njen moto: I am a fashion person, and fashion is not only about clothes – it’s about all kinds of change.

Ana Jović

Editors choice