1/3

Toliko sam istrenirana u ispunjavanju želja i potreba svih oko sebe, da uopšte i ne razmišljam o tome koliko sam nesebična i požrtvovana, jer u stvari nisam. Nisam ja nikakva jebena svetica i uopšte me ne ispunjava to neprekidno služenje. Možda ćete me videti kako sa filozofskim mirom nosim u svakoj ruci po deset kila kesa, a u rancu još deset – ali to je zato što sam uravnotežena. Ranac me tera da ispravim kičmu, pa delujem samopouzdano. Inače mi sto puta dnevno pukne film i ponavaljam kao mantru “ma sve ću da vas otkačim, ima samo da odem, da mi se duša odmori od svega” i još nikako to da uradim. Stvarno želim, stvarno, stvarno. Ali nekako ne stižem. Jer je kraj školske godine, treba pomoći deci da poprave ocene, juriti nastavnike, plaćati časove. Jer taman kad sam mislila da skupim pare za odmor, auto mora da se registruje ili da se popravi, ili je ciknuo frižider i hitno mora da se kupi nov, ili već nešto šesnaesto. A i mačka se omacila i neko treba da brine o mačjoj porodici, da hrani dojilju kvalitetno i da trebi buve mačićima… Dobro, malo sam se zanela. Ali jeste. I deca i mačke i posao i drugi posao (jer samo sa jednim ne možeš da hraniš decu i mačke) stalno svima nešto treba, a skoro svakog dana nešto zaboravim. Uf, treba detetu da produžim pasoš. I sebi dozvolu. A to su paklena iskušenja, zna svako ko je ikad čekao u nekom redu za dokumenta.

blog3 3 Koje li su, dođavola, moje potrebe (danas sam sebična)

Editors choice