1/2

Imam više od 65 kilograma, nisam tinejdžerka, preostale ispite mogu da prebrojim na prstima jedne ruke, momke sa kojima sam se ljubila mogu da nabrojim bez razmišljanja. Da li sam zaslužila prelaznu ocenu?

Stajem na vagu svakodnevno. Ujutru – da bih znala s koliko kilograma krećem u novi dan, i onda ponovo uveče – da bih znala šta da očekujem narednog jutra. I tako svakog dana. Čak i na putovanjima! Neko je jednom rekao da su za ženu idealne mere 90-60-90, i pošto već ne mogu da ih dostignem ni serijom plastičnih operacija – delovalo mi je sasvim u redu s moje strane, prema zajednici, da imam manje od 70 kilograma – iako su mi tada obrazi ispijeni, beonjače žute i grudi kao u dečaka. Visoka sam 183 centimetra i taman da imam i još toliko – džaba, za visinu se pita, kilogrami se pamte.

Slika 17 Koji je tvoj odgovarajući broj?

Ogledalce, ogledalce moje, dokle će više ovi kilogrami da se (b)roje?!

Kada sam bila mlađa, bila sam opterećena kilogramima. Jedino su sestra i mama znale koliko sam teška. Mada sam delovala prilično kul – nesigurnost je tinjala u meni. Dok su druge devojčice imale simpatije i trudile se da im skrenu pažnju, meni je bilo draže da stojim sa strane. I, hop-cup, eto mene u dvadesetim, iskustva bez. Čujem ljude oko sebe kako se presabiraju oko broja partnera i ništa mi nije jasno. Jedan – premalo, sramotno; dva – već kritično. “Posle prvog, svaki je drugi.” Sa druge strane, ako je momak bio sa šest-sedam devojaka, drugari ga ismevaju, skoro sažaljevaju i trude se iz petnih žila da mu nađu devojku. “Eto, dobar je, fin, poštenjačina, ali ne ume sa ženama.” Začudo, nikad se ne obaziru na one koji se razmeću brojevima. Šta sve tek tu može da se čuje! 50, 100, 1,000! Možda oni, zapravo, nisu ništa bolji od tih “mukica” sa manje od deset žena? A možda i stvarno jesu gužvali postelju sa desetinama devojaka, ali – čemu to? Ne verujem da su tako pronašli neku s kojom će prati, štirkati i peglati tu posteljinu.

Editors choice