Kolateralna šteta

Kolateralna šteta

Dok je gledala svoja posla i ćutke napuštala klub, telefon je neprestano zvonio. Čula je zvono, i do tog trenutka njena omiljena pesma, postaje joj ogavna. Nastavlja da zvoni. Gasi ton. Sad samo svetli. I to je iritira.

Seda u taksi i daje svoju adresu. Muka joj je. Vozilo smrdi na ustajao dim od cigareta pomešan sa jeftinim parfemima slučajnih mušterija. Ko zna koliko je ljudi samo sedelo baš na tom sedištu na kome sedi ona, pita se. I da li može da se oseća još prljavije? Ulazi tiho u stan i otvara torbu. Telefon i dalje svetli. Škripi zubima i krije ga u ormar. Kao da će to da pomogne! Mada, nije sigurna, možda ovaj 1,567. put istraje u svojoj odluci. Trči pod tuš da skine sve loše sa sebe. Još kad bi to upalilo… Svoju kožu bi pocepala i ostala onako ogoljena. Ako više ogoljena i može da bude.

Nadaš se svemu i svačemu. Ali nesreći se nikad ne nadaš. A uz veliku nesreću, često ide i velika sreća. Ili je možda ta, na prvi pogled sreća, ustvari samo nesreća? Nešto poput vuka u jagnjećoj koži. Ko će to da zna! Pa i ona da je znala, da će ovako da padne, sela bi. Ali srcu teško možeš reći da sedne, stane. Kada je to i uradila na trenutak, mislila je da se gasi. Onako polagano kao sijalica na izdahu.

SLIKA 118 Kolateralna šteta

Šta reći?!

Nikada nije bila od onih devojaka koje zastupaju teoriju, da ne možeš izabrati u kog ćeš da se zaljubiš. Kakve li budalaštine. Naravno da biraš. Pa tako iste nije razumela kada su kukale na svoje promašaje. Pa zar im nije jasno da su ih same birale?

I ona je jednog takvog nesrećnika izabrala. Nema mnogo vremena tome. Čudno je sve to sa njom i nesrećnikom krenulo od početka. Drugačiji je od svih koje je do tada upoznala. Nije mogla da ga stavi ni u jedan kalup i to je, sada shvata, ono što je i zaintrigiralo kod njega. Nije bio ni tajanstven ni romantičan, nije umetnik, nije egzotični stranac. Samo drugačiji. Svoj, poseban malo. Poseban, a jednostavan. I tako je i ona počela da se oseća posebnom. Njegovom posebnom.

I sve je bilo bajno. I, onako normalno. Mada ona ne voli previše to normalno. Normalno joj je uvek nekako podrazumevalo dosadu. A vidi sad, normalno joj je odjednom normalno. I lepo. I smeje joj je. Ko joj se smeje? Nesrećnik. Ko je ruku pod ruku sa njim? Devojka. Lepa je. Ona je ne poznaje. Ali nesrećnik, ljubazan, kako samo on zna da bude, upoznaje ih. Nju i nju. Devojku i nju. Oči u oči. Kaže joj da je ovo njegova devojka.

A ona još ljubaznija, iako mentalno već u imaginarnoj rupi koja se pod njom otvorila, kaže da joj je drago. I da je ona takođe njegova devojka. Njih troje se kiselo smeju tome. A nije nikakva šala po sredi. Nesrećnik počinje da dobija boju sveže okrečenog belog zida, devojci kao da klizi šminka, a ona ih ostavlja da u gomili ljudi i bujici psovki pronađu istinu. Ona je svoju čula, i kao pokisla ide svojoj kući.

SLIKA 211 Kolateralna šteta

Prespavaj, biće bolje!

Izvadila je telefon iz ormara. Mnogo propuštenih poziva i nekoliko poruka. U svakoj izvinjenje. Nije hteo da je povredi, nije hteo da ovako sazna. I devojka ga je ostavila. Bože, ironija. Ali šta sad ona ima od toga? Odlučila je da svoj bol pripiše kolateralnoj, neželjenoj šteti. Jer, zapravo ona nema za čim da pati, ali to se već dešava. Samo je zatvorila oči.

Izvori fotografija: thewalkerpost.com, cambers.eu, radioromantika.ru


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.