Koliko možda, možda možeš da podneseš?

Koliko možda, možda možeš da podneseš?

Izvesnost je teža od neizvesnosti, iz moje perspektive. Kad su stvari neizvesne, pozitivni preokreti su mogući. Kad su izvesne, obično je u pitanju krajnje neprijatna izvesnost.

To ne znači da je neizvesnost bolja. Samo je lakša. Perspektivnija.

A ljudi masovno vrlo teško podnose neizvesnost.

Mada, uglavnom ne volimo da znamo kako će da se završi film, ili knjiga koju čitamo. Pokvari nam užitak kad nam neko ispriča zaplet i kraj. Ne želimo da znamo da će junak da nastrada. Ima mesta preokretu sve do kraja.

Jednom su me upozorili kad sam počela da čitam “Pesme leda i vatre” – nemoj da se vezuješ za likove, svi najbolji stradaju. I bila sam zahvalna zbog tog upozorenja. Stvarno je pomoglo.

Ima ekstremnih mrzitelja neizvesnoti, koji prvo pročitaju kraj ili traže da im neko prepriča film, pre nego što se upuste u avanturu i krenu da se primaju.

Ali čak ni kad me osećaj upozorava na sasvim izvestan razvoj događaja u realnom životu, više volim da ostavim mesta neizvesnosti. Mogućnostima za drugačiji zaplet. Za mnogo možda, koja možda mogu da dovedu do srećnijeg raspleta.

tumblr l2qpklDuma1qan1eeo1 1280 Koliko možda, možda možeš da podneseš?

O srećnim krajevima ne razmišljam. Oni ne postoje. Jer kad je nečemu kraj, tu nema radosti. Ni neizvesnosti. Posle kraja nema nijednog možda, kojim će se kraj možda pretvoriti u nastavak.

Možda zato volimo beskonačne serije. Što više sezona i nastavaka, to više mogućnosti za preokrete i rasplete. Da nam nadoknade sve one silne izvesnosti, kojima je svakodnevica krcata.

Zašto je onda tako oprečno kad osećamo da nas neizvesnost izjeda?

Kad ne znamo hoće li nam uspeti ono što smo naumili i započeli, u šta smo uložili vreme, znanje, novac, u šta smo položili nade?

Nije nam dovoljno što smo učinili sve što smo mogli, dok se stvar ne privede kraju. Dok se ne pokaže uspeh ili neuspeh.

Možda više volimo neke izvesnosti od nekih drugih. Dok su neke neizvesnosti lekovite, a neke otrovne.

Kako da sačuvamo radoznalost, dok iščekujemo rezultate?

Od čega zavisi koliko možda možemo da podnesmo?

Od toga koliko smo uložili, ili koliko nam je životno važno razrešenje neizvesnosti? Koliko smo strpljivi i mudri? Koliko spremni da prihvatimo bilo kakav rasplet koji donosi ono na šta ne možemo da utičemo? Da li nas opredeljuje taj osećaj bespomoćnosti u odnosu na okolnosti, stvari, događaje i sile, koje nisu pod našom kontrolom?

Koliko će možda raditi za nas, ako mi radimo na ostvarenju svojih snova, želja, planova?

Možda će nam pokidati živce, ako nam je mnogo stalo do ishoda.

A ukoliko važnost zadržimo na tome da smo učinili sve što je do nas, ne bismo li došli do pozitivnog ishoda, podelićemo odgovornost sa kosmosom. I dati mu sav prostor za možda bolja i najbolja razrešenja, do kojih sami možda nikad ne bismo stigli.

U konačnom računu, jednačina je prilično razlomak. Izvesnost kroz pozitivan rezultat, plus neizvesnost kroz pozitivan rezultat, jednako pozitivan rezultat. Ili negativan.

Uzalud ćemo se kidati, jer jedino je važno da tačno postavimo jednačinu. I da postupak računanja prepustimo silama na koje ne možemo da računamo, a koje rešavaju stvari.


Aleksina Đorđević