Pesma na koju se seku već generacije žena, a ako spadate u one mlađe i modernije koje nisu čule za “Film”, dovoljno je da znate da posle “koliko puta si ljubila stranca” ide “i bila kao ptica kraj čovjeka koji ne leti do tvojih visina i ne zna tajnu skrivenu u tebi” biće vam dovoljno da shvatite zašto ovo hit koji preživljava vekove, nacionalističke podele, ratove i granice.
Otpevao ga je muškarac i dao nam himnu nade. Da, ako postoji neko ko je mogao da smisli ovakve stihove, možda postoji neko ko nas razume, ko je dorastao izazovu partnerstva, sposoban da voli i da deli osećanja.
Mislim, neko za nas. Koje smo nebrojeno puta uzletale nadajući se da ljubimo srodne duše, a ne strance i razočaravale se uviđajući da čovek pored nas ima potkresana krila, plaši se visine a strahuje od kaveza i vuče nas na dole, jer ne može da nas nadleti.
Međutim, život ima svoje načine da nam rasprši iluzije, da nas natera da sagledamo realnost iz svih uglova i da nam dopusti da uzletimo samo da bismo mogle odozgo da pogledamo lepotu sveta. I da razumemo činjenicu da uopšte ne mora niko da leti sa nama i da svako ima svoju visinu koja mu širi ili sužava perspektivu i da partner ne mora da nam bude za repom, ni za vratom, ni uz krilo.
Partner može da leti na svojoj visini, a mi na svojoj, ako slećemo u isto gnezdo na kraju dana. Ako nekog volimo, ljubav nas nauči skromnosti – da budemo zadovoljne onim što imamo.
Teške li lekcije. Ništa lakše nego proglasiti strancem onoga koga ljubimo, u tripu da nam nije dorastao i da to nikako nije ono što smo htele od ljubavi sa muškarcem. I ništa teže nego otarasiti se tog tripa.
