Kao ljudi, programirani smo da lakše uočavamo nedostatke, loše strane, propuste i manjkavosti, nego iskre genijalnosti, kreativne intervencije, dobre namere i pozitivne strane nečijeg karaktera, poduhvata, dela, načela…

Još nam je teže da kritiku plasiramo konstruktivno, sa predlozima i idejama o tome kako da se nešto unapredi, uprosti, oplemeni, transformiše.

Čak i kad imamo nameru da uputimo pozitivnu kritiku, odnosno, kad smo sigurni da baš to i radimo, pre ćemo naleteti na zid uvređenosti, nego na spremnost kritikovanog da se koriguje.

Zašto se i kada uopšte osećamo pozvani da kritikujemo?

Pa ne treba nam mnogo razloga, ni motiva, da opljunemo po bilo čemu. Dovoljno je da nam se nešto ne sviđa, da nam smeta, sukobljava se sa našim načelima i ne ispunjava naša očekivanja.

Najređe kritiku upućujemo kad nas neko pita za procenu, ne zato što nerado ocenjujemo, nego zato što nas vrlo retko pitaju.

Dakle, kritiku iznosimo nepozvani, u nameri da nekoga protresemo i nateramo da se zamisli ili, ako smo nadređeni, u nameri da opomenemo i damo šansu korekcijama pre nego što pribegnemo kazni.

Svi kritikuju. Roditelji, nastavnici, prijatelji, šefovi, kolege, bračni partneri…

Samo, kritika je totalni promašaj, koliko god dobronamerna bila, ako je upućena i primljena sa nabojem.

Recimo, prijatelji se okupe i prozovu prijatelja čije ih ponašanje brine. Oni žele da mu pomognu, ne mogu više da ga gledaju kako se uništava i zaključili su da moraju to da mu kažu. Saopšte mu kako mu više neće pozajmljivati novac, jer znaju da ga troši na drogu, alkohol, kockanje, kažu mu da ima problem koji oni kao prijatelji više ne mogu da ignorišu i žele da se on trgne i učini nešto za sebe. Predlažu mu da se leči, organizuju mu profesionalnu pomoć, nalaze mu poslove i očekuju da on shvati da oni imaju najbolje namere, da su zabrinuti i da mu žele sve najbolje.

bigstock emotional woman shouting in me 44371339 Koliko vredi kritika

Zašto se i kada uopšte osećamo pozvani da kritikujemo?

Ovo će raditi u jednom od sto slučajeva. I to u onom gde je čovek svestan da je skliznuo preko ivice i spreman da zatraži pomoć prijatelja, samo su ga oni preduhitrili, nudeći je.

U svim ostalim slučajevima, čovek će nastaviti da propada i ostati bez prijatelja. Smatraće da ima prava da radi sa svojim životom šta hoće, a da oni koji ga vole treba da ga prihvate takvog kakav je ili da odu od njega. I biće u pravu. Ako je u stanju da ovoliko razložno razmišlja, dok svi prijatelji misle da je na putu bez povratka, u pravu je. A u pravu su i oni. Svako ko ne voli sebe je van domašaja bilo kakve pomoći, a svaka kritika samo sklizne niz njega.

Kritika upućena u očekivanju korekcije zavisi od hijerarhije. Ako je upućuje nadređeni, kritika će verovatno biti prihvaćena i ozbiljno shvaćena. Roditelji i nastavnici biće samo delimično uspešni u iznuđivanju korekcije, a bračni partneri će se stalno uzajamno kritikovati, sa tendencijom da kritikovanje preraste u svađu i sa vrlo malim pomacima u pravcu korekcije nekog ponašanja ili navike.

Ne postoji pravi način da se kritika uputi i primi, ali postoji jedan jedini – zapažanja i ocene kritičar mora da iznese istinito i precizno, bez optuživanja i bilo kakvog naboja. Kritika se prima otvoreno i sve rečeno se najozbiljnije uzima u obzir. Ali da bi se ovakva jednostavnost postigla, potrebna je mudrost i skromnost – kako u izricanju kritike, tako i u primanju.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice