Korakom od sedam milja u slobodu

Korakom od sedam milja u slobodu

Nisi smogao snage da me sprečiš da nonšalantno išetam iz tvog uvenulog potkrovlja, a opet, u ogledalu preko ramena hvatam upitni pogled. Preplašeno zatečen, pogled koji zaglušujuće odzvanja polutamom zamračene prostorije, kao da me vidi prvi put. Osmeh presečen na pola. Neverica zamrznuta u dahu: noga će mi do kraja stamena ostati? I tek tako ću poći, da se ne osvrnem za sobom, bez milosti za onog ko ostaje?

Slika za tekst picnik Korakom od sedam milja u slobodu

"Ko bi znao šta je u mislima ženskog stvorenja. To je zatvorena i nepristupačna pećina; godinama sa njom hljeb i postelju dijeliš, pa ne znaš ko je ni kakva je. Obilaziš oko njenog tijela, držiš ga u rukama, a u njoj ne znaš šta je. Čovjeku prosto dođe žao, učini mu se da je sam na svijetu." Meša Selomović, "Magla i mjesečina"

Pa ja sam sve ovo vreme bila spremna da sa tobom koračam bezimenom ulicom nepoverenja. Da ti svakim korakom budem sve dalja – da jedva nazireš obrise mog tela, iako bi bio dovoljan jedan jedini pokret ruke da me priviješ uz sebe. Pustila sam te da veruješ da si neophodan. Učaurila sam te i ušuškala u iluziju da si nezamenjiv. Namamila sam te na ivicu ponora i navela te da lelujaš u transu. Tištila sam te strpljivo na tihoj vatri. Zašto sada ne bih hladno pustila da moje oči u ovo praskozorje postanu tvoja grobnica? Mali prezrivi amateru, bolestan si od gorčine i straha.

Gledaš me sumorno, podbočenih ruku u nesigurnom iskoraku, tupim očima jeftinog ljubavnika iz starih Bertolučijevih filmova. Gutaš me nemo i ne mogu da se ne zapitam – otkad si takva bezizražajna senka, silueta iščilele sigurnosti? Otkad ti tako… Strepiš?

Ja nisam samo polovina i ti mi nisi potreban. Sahrani iluzije. Tvoja ljubav je žrtva i nasilje, zahteva, opterećuje, a ne rešava probleme. Zabranjuje krila, steže bedemima, od rapsodije mladosti pravi gadni starački šum. Ja samo želim da se zabavljam, da istražujem, a ti… Ti si tako potrošen čovek. Tako otužan prizor dok se snažan koprcaš u sopstvenoj bespomoćnosti. Ali snaga nije telesna kategorija. Snaga je nesalomiva volja. Nisi mi bio potreban da mi se diviš, već samo da nad tobom osetim svoju moć… I možda si me samo zato tako pokorno i predano zavoleo.

Ne, nikada nećeš saznati da li se kajem, ali znaj da bih uvek, iznova, opet otišla. Ja ne odlazim da bi me molio da ti se vratim, niti da bi stisnutom pesnicom brisao oči koje te bespoštedno izdaju. Odlazim, jer u meni nema ni trunke obzira prema tvom fragilnom egu koji strepi da će prvi put na njegovom pepelu jedna žena sagraditi kolosalni spomenik svojoj pobedi. Odričem je se, nisam pasionirani kolekcionar.

Ljubavi, tvoje srce čeka Ona, kojoj neće smetati što je razoreno dubokim otiskom moje dugačke štikle. Zato mi više ne sakrivaj ključeve ulaznih vrata, ne ostavljaj modre tragove na mojim rukama, nego me pusti i zaboravi da sam ikada prešla tvoj prag.


Hristina Stojiljković je student Fakulteta političkih nauka i racionalna plavuša koja se u životu vodi principom dostojanstva po svaku cenu, dok razočaranja krije u senci blistavog osmeha. Prezir koji oseća prema bahatosti preti da se pretvori u patologiju. Nikada se neće odreći ambicija i ženstvenosti na vrtoglavim četrnaesticama.