Kraljica Natalija Obrenović

Kraljica Natalija Obrenović

Srbi su valjda, kao narod edipovski nastrojen, uvek bili željni nekih majki. I kako im sopstvene uglavnom nisu bile dovoljne posezali su za raznoraznim tuđim. Tako su Rusiju majčicu veličali i za njom (i zbog nje) umirali, tako su nazivali ponemčene srpske grofove po Beču od kojih su tražili spas za vreme turskih vremena, tako su nazivali Dafinu Milanović i tako u nedogled do današnjih dana i nekih novih srpskih majki koje ne zaslužuju ni da im se ime pomene u tom kontekstu.

Priča o majkama odvela me do jedne koja je istorijski pojedena i ostavljena na milost i nemilost pojedinih pseudoistoričara koji su se obilato trudili da vulgarizuju njen lik i delo.

Natalija Keško rođena je 1859. godine u Firenci. Sa samo 16 godina postala je kneginja Natalija Obrenović udavši se za srpskog kneza a docnije i kralja Milana Obrenovića. Ovako počinju mnogi suvoparni životopisi, ali nećemo tako…

Da je Natalija Keško, zanosna onovremena lepotica, mogla samo i da nasluti kakva je sudbina čeka verovatno bi se glavom bez obzira izgubila sa sopstvenog venčanja  kao u jeftinim holivudskim sapunicama. No istorija piše drame. Suočena sa rudimentarnošću srpskog dvora pa tako i svog supruga Milana, kraljica Natalija pokušavala je ipak na sve načine da spase svoj brak i pruži najbolje od sebe. Nije moguće bilo uvek žmuriti na jedno oko na švrljanja obesnog srpskog kraljevića i boriti se sa svinjarskim korenima koji su zaostali na naglo poevropljenom srpskom dvoru.

U takvim okolnostima, Natalija je osnovala školu za devojke. U takvoj školi nalik na britanske škole tog doba učilo se lepom ponašanju, ručnom radu, kuvanju i slično (koliko god to za današnje uslove izgledalo banalno setimo se da su Srbi do kraja 18. veka uglavnom živeli u kućama od blata). Kada bi dolazilo vreme za udaju kraljica je svojim štićenicama obezbeđivala određeni miraz bez kojeg se tada (kao (ni) sada) nije moglo dobro udati. Ovakav poduhvat srpska istorija je, suprotno razumu, na primer, ocenila kao nebitan a onaj deo istoričara koji se i bavio time pokušavao je vazda da joj spočita nekakvo lezbejstvo i da u tom kontekstu tumači vrlinu Natalijinu pozivajući se naravno na neke “vrlo pouzdane” izvore.

Sada se svi brinu o nekim zapisima Laze Kostića i njegovim tvrdnjama da je Natalija volela da se izveze kolima na Košutnjak i tamo drži mlade dvorske damice u krilu. Ili što je još “bolje” pripisuje joj se nekakva sramna veza sa svojom snahom kraljicom Dragom. A ako ćemo već tako, onda uzmimo u obzir činjenicu da se Natalija rastala sa svojim bludnim suprugom i da je posle tog rastanka njen privatni život uistinu bio samo njena stvar.

Srbija je dakle nije ni malo mazila. Godine 1891. čak je i proterana, da bi se ta odluka kasnije poništila ali može se samo naslutiti kakve je posledice imala po Nataliju. Nije je mazio ni bivši suprug koji joj je jednom čak i kidnapovao sina iz Vizbadena gde se bila nastanila posle razvoda a da zlo bude gore kralj je izvoleo izdejstvovati i da se ona protera iz Nemačke u roku od deset dana. Kasnije se nastanila u Bijaricu a Francuska će joj i inače do kraja života biti utočište.

“Ja sam bivša kraljica Srbije Natalija Obrenović… Nije humano to što radite. Konj je živo biće koje oseća bol…” Ovako je, prema romansiranoj biografiji, “grofica od Rudnika”, a zapravo nesrećna srpska kraljica u progonstvu, otkrila jednom kočijašu ko je. Prethodno se pobunila što taj kočijaš žestoko bičuje svog konja. Kad je on ljutito zamahnuo bičem prema njoj upitavši ko je ona da ga kritikuje što tuče svog konja, bivša srpska kraljica morala je da kaže ko je. Do tada kraljica Natalija je živela pod lažnim imenom, grofica od Rudnika, u katoličkom manastiru u Francuskoj. Umrla je 5. Maja 1941. u manastiru Sen Deni gde je živela u potpunoj tajnosti i skromnosti izolovana i potpuno slomljena svim onim što joj je život pružio. Sahranjena je na groblju Lardi pored Pariza.

No, posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića u Majskom prevratu 1903. godine, Natalija Obrenović postala je jedini legitimni naslednik celokupne imovine Obrenovića. Svoja velika imanja, dva  rudnika i većinu bogatstva zaveštala je Beogradskom univerzitetu te manastirima i crkvama. Deo imovine želela je da ustupi naslednicima brata kneza Miloša, porodici Jakovljević, a kako ovi plašeći se odmazde Karadjordjevića nisu to smeli da prihvate ona je 7700 hektara šume dala Beogradskom Univerzitetu. Prevedeno na današnji jezik evra to mu dodje kao mnogomilionski  poklon Srbima  (sitnica).

A ako ćemo o majkama i vrlini sa početka teksta, onda ovako; Nataliji Obrenović je Srbija ubila jedino dete. Ona je sa tom svešću morala da živi još 38 godina do svoje smrti 1941. godine. I uprkos tome ona nije našla u sebi poriva da kazni tu i takvu Srbiju. Postupila je shodno hrišćanskoj vrlini ili kako glasi ona floskula  ”ko tebe kamenom ti njega hlebom” samo ovaj put upotrebljeno na pravom mestu. Ona je Srbiju i svoje ruske korene kaznila tako što je pred kraj života napustila pravoslavlje a po nekim izvorima ovako je to objasnila: “Bilo je za tu odluku više razloga. Pre svega, jer sam se potpuno razočarala u ljude. Svima sam želela dobro i činila dobro, a oni su mi zlom vraćali. Moj mozak mi je naredio. Podsvest je proradila. Srce je htelo da prkosi…”

Valjda smo joj zato vratili na ovaj način. U igranoj seriji RTS-a predstavljeno je da je njen rođeni sin mrzeo i pljuvao (poznato je da su igrani programi Srbima vazda bili dobar istorijski izvor) a iz brojnih romansiranih istorija koje govore na tu temu saznali smo da je bila uvrnuta lezbejka i ništa više. Tačka. Tako Srbija blagodari, kao nezahvalni tinejdzer koji nikada neće odrasti.

I možda ne umemo bolje, pa preporučujem da prigrlimo samo svoje, one što su nam baš baš majke to će nam biti sasvim dovoljno (ako ne i previše).


Aleksandra Mićić je veseli mrgud koji gluposti vazda teži, a ponekad i nešto mudro stvori.