Kriv si za sve

Kriv si za sve

Mrak. Moj krevet. Četiri zida. Suze se slivaju niz lice kao vodopad. Sve me boli.

Junska noć. Došla sam u svoj rodni grad posle mesec dana spavanja sa knjigom, nad knjigom i pod knjigom. Žensko veče je već zakazano. Sve ono što mi je trebalo i nedostajalo. Grad vrvi od poznatih lica. Vino, društvo i veče kao poručeno. Zazvonio mi je telefon i morala sam da utrčim u lokal kako bih se javila. Moj razgovor je prekinulo lupkanje po ramenu.

- Izvini, je l’ možeš samo malo da se pomeriš?

Okrenula sam se i u momentu se sve slomilo. Stajao je samo desetak centimetara od mene. Moja prva i prava životna ljubav. Pored je bila ona. Posle godinu i po dana bez ikakvog kontakta i rastanka koji je bio sve, samo ne “sporazuman”. Nakon kratke neprijatne tišine, samo sam se pomerila da bi prošli. Zatvorila sam oči i poželela da ne sednu za naš sto. Udahnula sam duboko i krenula napolje. Da, ovaj srećni par će večeras biti u mom društvu. Cena koju moram da platim.

Slika5 Kriv si za sve

Mi smo se samo svađali, svađali i svađali

Rastali smo se pre… Više sam i prestala da brojim. Poslednjih godinu dana naše veze psovke su bile dobro jutro i laku noć, napadi ljubomore svakodnevica. Mi smo se samo svađali, svađali i svađali. Ja sam bila ta koja je prekinula. Prvi i poslednji put. To je samo značilo da nismo imali kud. Nismo mogli da idemo dalje, a kamoli da se vraćamo. Rekao je da je gotovo za sva vremena. Htela sam da verujem da iz njega govori bes. Ali, bio je u pravu. Volela sam ga više nego što sam mislila da se iko može voleti. Nije hteo da čuje za mene, da me vidi, mrzeo me je. Nikada neće priznati da je sam doveo do toga.

I sad je sa njom. A ja sam sama. Nevoljena. Nedorečena. Moje uspomene i ja. Ove reči su se vrtele dok smo sedeli za istim stolom. Ona je otišla u međuvremenu, a ja sam malo došla sebi. Opazila sam da je ustao i otišao ka toaletu. Morala sam nešto da uradim. Morala sam da mu kažem sve što u meni mesecima ćuti. Ušla sam u muški toalet i zaključala vrata.

- Ti si luda.

- Ne, ja samo previše čekam.

Sat vremena smo vrištali jedno na drugo. Jedino važno iz te svađe jeste rečenica koju neću zaboraviti nikada. Oženiće je. Ono što me teši je njegovo priznanje da me je voleo, toliko da se potrošio i da nju ne voli tolikom snagom. Bez obzira na to, sa nama je gotovo. I da treba da ga pustim.

Sada ne mogu da se pomerim. Bole me duša i srce. To sam trebala da budem ja. Šta dalje? Kako dalje?

Naviru mi sećanja, a onda shvatim… Razlozi zbog kojih smo se rastali su tu. Postoje, i jaki su. Njegova ljubomora, svađe, razlike, ambicije i drugačije želje. Pokušala sam da menjam sve što sam mogla. On ne. I kad poželim da je opet tu, zaustavim se. Ponavljam sebi zašto nije. Znam da je tako bolje. Bolje za mene.

Suze se polako suše. Oči se sklapaju. Ostaje mi samo sećanje na jednu ljubav koja to više nije. I bol.


Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”