Tako učimo, tako se menjamo, tako napredujemo. Ljudi smo, tako je predviđeno za nas. Kad je sve mirno i harmonično, zadovoljni smo i srećni, ali ne želimo da se to stanje promeni. Osim ako smo prošli kroz toliko kriza i iskoristili ih kao prilike da bolje upoznamo sebe i ratosiljamo se nekog unutrašnjeg tereta, pa smo prestali da se bojimo narušavanja harmonije. Onda smo svesni da je to period u kome treba da se odmorimo, pokupimo zaslužene nagrade, obnovimo snagu i da spremni dočekamo sledeću krizu.
Kao krizu detektujemo sve što nas izbacuje iz koloseka, što nas tera na akciju, na razmišljanje, suočavanje i preduzimanje potrebnih koraka. Kakva god bila kriza – emotivna, poslovna, porodična, zdravstvena – ona nije tu da nam zagorča život nečijom zlom namerom (čak i ako baš tako izgleda) nego da nam pruži priliku da naučimo lekciju i razrešimo neke stvari.
