Kroz snove kad mi prošeta, lagano pa na prstima

Kroz snove kad mi prošeta, lagano pa na prstima

Sedeli su na kamenom pločniku i pogledima doticali fasadu velelepnog dvorca. Mesec je sijao tačno iznad najlepšeg balkona, dok bi njegova prefinjena svetlost golicala noćne frajle. One bi poput isprovocirane žene siktale svojim mirisom na to podraživanje i iz čistog prkosa opijale zvezde. Letnja noć je donela prohladan talas i pre nego što ju je jeza napustila, prekinuo je njene drhtaje rečima:

 - Ne usuđujem se više da govorim o stvarima koje me bole. Ponekad bih voleo da je sve samo san.

 - Ma, hajde! Ne umeš ti to – da šetaš bos po poljima snova!

Zastala je na tren, ali je mislima šetala po svemiru uzduž i popreko. Usudila se da mu pokaže stvarnost i shvatila da je trenutak koji je dugo čekala baš sad…

- Vidi, želim nešto da ti kažem…

Pogledao ju je znatiželjno i sa sjajem u očima započeo najiskreniju priču o njima.

tumblr m59dmrta9V1r30hbfo1 1280 Kroz snove kad mi prošeta, lagano pa na prstima

Pre nego se probudiš iz sna - sanjaj punom maštom

Kada gledate u nju ne vidite lepo lice, vidite najfinije platno umrljano bojama koje na suncu plaču a u tami se smeju. Zamišljen ili tužan, pogled bi vas presecao i iznuđivao strahopoštovanje. Ukoliko biste pogledali malo dublje prepoznali biste najuzvišeniji oblik nežnosti i ne biste morali da brinete ni o čemu. Naizgled nežan osmeh prikrivao bi tihi jecaj dok bi grč poznatom stazom strujao po telu. Svoju snagu čuvala je za druge, a nežnošću bi lomila mostove do srca koje odavno ni njoj nije pripadalo. Umetnikove ruke pred njenim odrazom ne bi imale puno posla, niti bi kičica najvrsnijeg popravila stvar. Dovoljan bi bio njegov osmeh da ozari svaku tajnu njenog bića i jedan treptaj da zauvek zapečati osećaj koji večno traje.

Znala ga je oduvek, a videla samo par puta. Volela je više od svega da prste ulepi u mastilo njegove duše. Da poput svile na vetru nežno zatreperi na stazama prošlosti, ogrne se njegovim pogledom i dopusti mu da je čuva i sačuva u tih par nestvarnih sati susreta. Kako je samo lepo mislila o njemu… Kada je mislila na njega ona je postojala, a on je živeo.

Nikada nije marila za njegove ljubavi, želela je da uvek bude srećan, uvek voljen i nikad setan. Znala je da je to što je osećala čist blagoslov. Valjda je bila spremna i da ga pusti zarad njegovog sjaja, ali nikada nije napuštala želju da jednog dana stane pred njegove.

Od čega krojimo snove? Pitala bi se stotinu puta. Od izmišljenih poljubaca ili reči koje život znače? Nije se pretvarala nikada, uvek je bila iskrena prema njmu, ali on, kao da nije želeo da razume njene strahove i nadanja.

Vrede li takve ljubavi postojanja? One o kojima se ne govori, one o kojima se samo sanja i to u najvećoj tišini i najdubljem mraku. Pod sunčevim zracima zaljubljeni pogledi nisu sigurni, a srca ne znaju da kucaju tiho. Neke ljubavi se rode u očima. Neke ljubavi bi obojile svet u sreću. Neke ljubavi bi blistale. Ali neke ljubavi su jednostavno premalo za sreću.

A da li se probudila, ili je nastavila da sanja više ni ona nije znala. Istina je da mu opet nije rekla ni reč. Neki ljudi žive u snovima, dok su drugima život čisti snovi. Ipak, ona veruje u svoj. Veruje u njega da će je prepoznati.


Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.