Divan sunčan dan na Novom Beogradu, a mi negde u blizini tržnog centra Ušće. Početak proleća, svraćamo da bismo videli šta ima od garderobe po buticima. Ulazimo, ventilacija radi, gledamo sve te divne popuste koji čine da se osećam kao da kupujem po punoj ceni u jeku sezone (zimske) u Italiji. Osećam se sjajno. Shvatam da sebe mogu u tim stvarima da gledam samo ukoliko su dovoljno čista stakla izloga i ja dovoljno visok da mi se glava tačno oslika na mestu providne lutkine glave. Visina je važna. Puno kafića, pijuckaju se hladne kafe, ljudi razgledaju jedni druge. Shvatam da ću danas otići kući praznih ruku, i pada mi na pamet: zašto, umesto da ulažem na sebe, ne bih ulagao u sebe? Ne mislim na kafu.

Ulazim u knjižaru na poslednjem spratu, kad tamo Bukovski 550 dinara, Onore de Balzak, takođe klasik kojeg sam se jedva naterao da pročitam u srednjoj školi, 750 dinara. Shvatam tragično da ja nemam ni toliko novca kod sebe, pogled mi se sreće sa jednom gradski jedrom personom. Vidim da je često ulagala u sebe, kod lekara (plastičara) – na njoj, rekao bih, 6000 eura, u džepu još toliko, primećujem da prati koje knjige biram, pardon, koje bih izabrao da mogu. Zove ona onog prodavca u crvenom i uzima knjigu koju sam ja malopre gledao, a ja nastavljam dalje i nailazim na sniženje, u toj istoj knjižari. Mlada dama bi opet krenula za mnom, ali joj je to jeftina kultura. Na sniženju je knjiga “Zemlji obećani”, na putu da postane klasik u ovom suludom vremenu. Bukovski je to postao mnogo ranije, u neko lepše vreme. Kažu da je pravac te knjige socijalno odgovorna književnost, dobre kritike; mlada dama me pogleda ispod oka, pogled pun razočarenja, nisam komentarisao ovu knjigu kao Bukovskog, ma jeftino, ne bi me ni saslušala, ali šta ću, to bar mogu da platim. Mlada dama nehajno prstom pokaza na neku tanju knjižicu, džepni rečnik engleskog jezika, čini mi se, otprilike debljine taman da ga staviš ispod nogare stola kada se klacka. Kupi ona i Bukovskog i pogleda me u fazonu: “Šta, kao ne znaš šta valja, gledaj šta je skupo”. Čekam svoj red i kažem sebi: “Možda mi još nije vreme da čitam Bukovskog, ali, hvala Bogu, bar znam ko je, znam šta bih čitao, bez obzira o kom autoru je reč, nije mi potrebna neka posebna preporuka, dobro biram i sâm. A ni ova knjiga nije loša.”

Onda mi pada na pamet i period devedesetih i popularnost, sa jedne strane Feng Šuia, kada smo kupovali “knjige na metar” koje su nam krasile police, jer je to tada bilo in. Sa druge strane, popularnost kajli, napumpanih trenerki, patika sa vazdušnim đonovima, i sve to na jednom telu. Popularnost novog jezika, da ne kazem žargona, brate bože, sine bože, sestro slatka. Slatka kao ona od malopre, divni iskrzani uvojci, grudi jake, čini mi se, još su nove,  usne napućene, ni one nisu od prošle godine, štikle, model “Vrti mi se u glavi”, to se zove “Život na visokoj nozi”, i to svi moraju da znaju. A čisto da razlika između naših finansijskih stanja bude očigledna, ja sam kupio onu na popustu, o toj knjizi se ne priča previše, ali, tek će, mada, kada malo bolje razmislim, i ne mora, pa i nije baš kultura za svakoga. Koliko god dobar pisac bio, i znao šta govori, neki to ne mogu da razumeju i pamte ga samo po imenu.

Odlazim kući, srećan, sa svojom “jeftinom” knjigom.


Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.

Editors choice