La leggenda del pianista sull’oceano – The Legend of 1900 (1998)

La leggenda del pianista sull’oceano – The Legend of 1900 (1998)

“Legenda 1900″ je jedan izuzetno kvalitet, emotivan i slojevit film. Ovaj projekat nije dobio priznanje i publiku koju i više nego zaslušuje, zato nastojim da ga vama prezentujem. U samom startu ću naznačiti da je ovo fenomenalan umetnički film, ispunjem prelepom muzikom, i da njegovo odsustvo od realnosti ne treba pogrešno tumačiti.

Reditelj Đuzepe Tornatore (Giuseppe Tornatore), poznat po svojem remek-delu “Cinema Paradiso” nas upoznaje sa mladim siročetom, kojeg posada broda pronalazi u kotlarnici i nezvanično ga usvaja. Dečak dobija ime “1900″, po godini u kojoj je pronađen, i već kao vrlo mlad pokazuje izvaredan talenat zai sviranje klavira. Kako odrasta, njegov talenat i umeće kontrolisanja ovog instrumenta izuzetno napreduju, i on ostaje da živi na tom brodu, bez ikakvog pravog identiteta, nikada ne kročivši na tlo, tj. nikada nije izašao sa broda. Iako 1900 biva ubeđivan od strane svog najboljeg prijatelja da napusti brod i krene u poteru za slavom i životom koji zasluži, da istražuje život, ali naš heroj to konstatno odbija, govoreći kako sve što mu u životu treba, nalazi se na ovom brodu.

Ovo je interesantan koncept, gde imamo lika čiji svet ima bukvalne opipljive granice, i čitava ta ideja o beskrajnom prostranstvu i mogućnostima blokira i plaši ovog izuzetno darovitog mladića. Ovo je odlična metafora na ljude koje se ne pomeraju iz svoje “komforne zone”, nemajući dovoljno hrabrosti da istražuju, preuzimaju rizike i ostvare svoj puni potecijal. Priča je ispričana kroz naraciju jednog saksofoniste Maksa, koji nas kroz niz “flashback-ova” upoznaje sa našim glavnim akterom.

Ne bih više da odajem oko same priče, da ne bih previše otkrio, tako da ću preći na detalje. Gluma u ovom projektu je zbilja fantastična. Glavni akter, Tim Rot (Tim Roth), obavlja sjajan posao, prezentujući nam jednu veoma misterioznu i ineteresantnu ličnost – zaslužuje sve čestitke. Što se tiče same realizacije, film se odlikuje fantastičnom atmosferom, prelepom kinematografijom, i izvan svega maestralnom muzikom. Enio Morikone (Ennio Morricone) je kao i uvek na vrhuncu svog zadatka, i svojim kvalitetnim odabirom muzike on dosta dodaje na kvalitetu romantičnih segmenata. Posebno bih želeo da istaknem scenu džez takmičenja u klaviru između glavnog lika, 1990, i Dželi Rol Mortona – ništa lepše.

Preporučujem ovaj film svima, jer je stvarno jedno impresivno i prelepo ostvarenje, gotovo da sam siguran da će vam se dopasti.

Ocena:  9/10


Goran Mirković je filmofil koji podjednako uživa i u ekstremno zanimljivim, i u ekstremno neinteresantnim filmovima, kao i verni pratilac skoro pa svih sitcom-a. Još kao bezbradi klinac obećao je sebi da će se ili on baviti filmom ili film baviti njime. Redovno svoje čitaoce obaveštava o tome “Kakav je film”.

Komentari