Sve su to bezbroj puta ispričani likovi iz serija. Ti nisi. Ti si stvaran lik sačinjen od stvarnih emocija. Ne možeš da ih koriguješ po rejtinzima. I nije sramota pokazati emociju. I nije sramota biti povređen. Sramota je biti tolika kukavica da pred prvim naletom sumnje dižeš sidro i odlaziš. Ne zaboravi da je sidro jako i da ga najjače struje i vetrovi ne mogu pomeriti – ako je na pravo mesto spušteno. Možda se sprema bura, ali šta ćeš ako je samo naoblačenje, a ti si se povukla u sklonište misleći da je uragan? Ili ako je to bio samo zalutali talas mirnog mora?
Ljubomoru sam prekrila, nego mi fali ćebe za strepnju
Život je pun šamara, ali zar nisi kao tek napupeli tinejdžer učestvovala, žarila i palila u legendarnoj igri poljubac-šamar? E pa, takav je život. Nekoliko poljubaca, pa po neki šamar. I obrnuto. U pravu si, šamar boli, ali da li uopšte pomisliš na to nakon što te Marko iz VIII-3 poljubi pred svima i pretvori gusenice iz tvog stomaka u leptire? Sad ti opet teraš vodu na svoju hladna-kao-led vodenicu, i u stilu ledene kraljice zaključuješ da leptiri ionako žive jedan dan i da ništa nije večno.
Baš je u tome poenta, ta neizvesnost trajanja veze i sreće sve trenutke čini posebnim. Svaki leptir će te uzbuditi na drugi način, probuditi u tebi drugačiju emociju, naučiti te nečemu novom i uvesti u kutak najlepših osećanja. Kada leptiri nestanu, ostaće ti uspomene na njihov treptavi let. Ukoliko ne dozvoliš emociji da zasija u punom sjaju, nikada nećeš videti sreću leptira. Završićeš sa gusenicom koja ceo život priča kako biti leptir ionako nije ništa posebno.
Izvor fotografija: wondermilkygirl.deviantart.com, redbubble.com
Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… I tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. “Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.
