Leto ide, a ja ne dižem glavu od posla

Leto ide, a ja ne dižem glavu od posla

Svesna sam koliko je lepo uživati u slobodnom prolećnom poslepodnevu. Uživati uz dobro piće, u dobrom društvu. Bez zvuka telefona… koji mi se, izgleda, ne priviđa. Telefon zaista zvoni. Šef zove. Ovo je jedan od onih trenutaka javiti se ili ne. Realnost pobeđuje i na uvo mi već dobro poznati glas diktira dodatni posao. Za ovo popodne. I veče. Možda i noć. Upravo ste izgubili pravo i na to malo odmora, čestitamo. Spuštam slušalicu i samu sebe korim jer nisam rekla: “Ne, žao mi je, ne mogu. Dajte mi bar malo vremena, probijte rok. Ili mi, barem, povećajte platu.” Ali, avaj, nije ovo američka serija. Obećavam, sutra poslepodne sam ja centar sveta.

Palim računar, počinjem da radim. Razmišljam o tome kako ću sebe nagraditi za ovu današnju žrtvu. Kad već nemam para (hvala šefu na povišici) za spa centar, a ni vremena (čitaj: para i vremena) za odmor na nekom ostrvu ili eventualno planini (pristajem na bilo šta), jedno popodne dugujem sebi. Počinjem da osmišljam plan. Doći ću kući s posla (a pre toga ću, na fin način, naravno, pred šefom reći kako sam čitala neki članak o nagradi i motivaciji zaposlenih) i ugasiti telefon. Bez prekidanja, molim! A onda uživanje može da počne. Pustiću omiljenu muziku i igrati dok spremam večeru. Sutra uveče ću zaboraviti na kalorije. Napuniću kadu, staviti mirišljavu so i sipati sebi čašu belog vina. Nagradiću svoju kožu mirišljavom kremom, nalakiraću nokte. I sve to bez žurbe. Pravim sama sa sobom kompromis – bolje išta nego ništa.

slika27 Leto ide, a ja ne dižem glavu od posla

Trenutak opuštanja kod kuće - neprocenjivo

Sledeći dan na poslu protiče brže nego obično, sve u cilju bržeg dolaska kući. Bliži se kraj radnog vremena, nisam danas srela šefa, nisam ispunila svoju misiju, ali nije ni važno. Otvaram izlazna vrata, doslovno bežim kući. Ne smeta mi ni gužva u saobraćaju, ni vrućina. Hvatam se za bravu, kod kuće sam. Sama sebi izgledam kao lopov koji je, u ovom slučaju, ukrao nešto svoje od drugih, naslanjam se na vrata i ludački smejem. Euforično protrčavam kroz kuću, presvlačim se i na trenutak stajem. Da li je moguće da je to zvuk telefona? Upravo je moj nadređeni izvukao ciglu iz temelja mog današnjeg odmora. Ponovo. Moja planirana večera pretvara se u sendvič na brzaka, moja kupka u tuširanje od par minuta. Vino menjam kafom. Do đavola i planovi.

Nabadam poslednja slova teksta i završavam. U tim trenucima se setim svoje majke koja mi je toliko puta rekla da se život ne planira, da se lepe stvari jednostavno dese. Možda je tako bilo u neko srećnije vreme. Sada se bez podsetnika, rokovnika i alarma ne može živeti. Gledam na sat i shvatam da život ume nekada da iznenadi. Završila sam pre ponoći, poklonjen mi je gratis sat spavanja. Čudo je koliko čovek ume da pravi kompromise. Sa trunkom zahvalnosti odlazim na spavanje. Pokrivam se laganim pokrivačem, leto je blizu. Ne mogu da ga dočekam. Samo ako uspem da ga osetim na pravi način, odlaskom na more ili… I san prekida nesvesno planiranje. Let it be.


Natalija Krstić se često zapita da li celi život provedeš u tišini jer se plašiš da ćeš reći nešto pogrešno. Ako te niko ne čuje, kako će onda naučiti pesmu koju pevaš? Ona daje svoj glas, svoje mastilo i papir, pokret ruke i treptaj oka. Ona voli svoje prijatelje, porodicu, voli sreću koju donose male stvari. Njene misli su čiste, ona misli da voli, ona veruje, veruje…