Ostale tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.

Marko Stuparević je rođen 1983. godine. Završio je srednju muzičku školu – klavirski odsek. Nakon toga pohađao je i FMU, osnovne studije i specijalizaciju, da bi potom završio master na Univerzitetu u Hartfordu (The Hartt School of Music, University of Hartford), u SAD. Zaposlen je kao profesor u Srednjoj muzičkoj školi “Stanković”, ali je trenutno na usavršavanju u Hartfordu, glavnom gradu američke države Konektikat.

Razgovarali smo o tome kako je biti profesor, da li je potrebno žrtvovati nešto zarad muzike i uopšteno o toj profesiji.

WANNABE MAGAZINE: Malo mi opišite kako ste krenuli da svirate klavir, odkud to?

MARKO: Muzika me je od kako znam za sebe veoma privlačila. Ne znam zašto. Jednostavno, od kada sam progovorio znao sam da otpevam sve dečije pesmice. Moja porodica još uvek čuva neke snimke. Kad god bih došao u kontakt sa nekim instrumentom poželeo bih da naučim da ga sviram. Sam sam naučio da sviram gitaru i harmoniku, jer sam ih vremenom dobio na poklon. Klavir je došao spontano. Sećam se da je drug iz komšiluka dobio sintisajzer. Ne mogu da vam opišem koliko sam bio oduševljen svaki put kada bi dobio priliku da pritisnem dirke. Toliko sam bio uporan da su roditelji morali da ga kupe i meni. Dugo sam svirao pesme po sluhu i konačno sa deset godina sam krenuo u muzičku školu.

Da li vam je bilo zabavno da svirate kad ste bili mali?

Bilo mi je neverovatno zabavno da sviram (i još uvek je), ali mnogo manje zabavno da vežbam tj. da ponavljam i izvežbavam neke teške delove, skale i tehničke vežbe.

Koliko je zahtevno baviti se klasičnom muzikom?

Veoma je zahtevno. To je način života koji zahteva punu posvećenost, mnogo vremena, dobro planiranje, mentalnu izdržljivost, strpljenje, uredan život i veliku energiju. Može da se poredi sa vrhunskim sportom, osim što, nažalost nije uvek propraćeno milionima dolara.

slika15 Lice Beograda: Marko Stuparević

Moramo biti jači, mudriji kao individue, jer je to jedini način da nam krene kao društvu i da svima bude bolje

Da li ste se odricali ičega?

Samo ljudi koji se bave istim poslom i moji najbliži razumeju koliko je odricanja potrebno. Za pijaniste ne postoji vikend ili dug godišnji odmor. Sve je u vežbanju, probama i vremenu provedenom sa instrumentom.

Da li vam je ponekad to smetalo? Da li ste uvek vežbali samo klasičnu muziku?

Uh (smeh), moram da priznam da nisam uvek bio toliko temeljan u radu. Sećam se da su se profesori klavira stalno ljutili što ne vežbam dovoljno, ne čitam “prstorede” i sviram Balaševićeve pesme više nego klasičnu muziku. Sećam se da me je jednom profesorka Božena Griner pitala da joj sviram Balaševića kako bi čula zbog čega mi se toliko dopada. Mislim da joj se svidelo.

Koliko je teško raditi kao profesor?

Nije uopšte lako. Predstavlja veliku odgovornost. Svako ko je radio u školi složiće se da dobar profesor živi za svoje đake. Rad u muzičkoj školi kao što je “Stanković” iziskuje mnogo energije i koncentracije. Uzrast učenika je od pet, šest do preko dvadeset godina. Nivo pedagogije i pristupa je širok. Volim profesorski posao i uživao sam tri godine u njemu. A moram reći da sam imao priliku da upoznam mnogo fantastičnih mladih ljudi.

Koliko i da li vam je čudno što sada vi predajete nekome?

Bilo mi je čudno kada sam počeo. Imao sam dvadeset i četiri godine i nekoliko učenika od devetnaest. Mada mislim da je napornije raditi sa malom decom. Tu treba mnogo iskustva. Za mene je posebno teško bilo prisetiti se početaka i pokušati da naučim nekoga ko kreće od “nule” nečemu.

Da li ste ikada poželeli da prestanete da svirate?

Bilo je mnogo “kriznih” trenutaka, raznih neuspeha i padova kada sam se pitao da li mi to sve treba u životu. Ali na sreću jako sam uporan i tvrdoglav, nisam nikada odustajao ni od čega i sada ne mogu ni da zamislim da se bavim nečim drugim.

Imate li uzore?

Imao sam sreću da oko sebe uvek imam neverovatne ljude kako u privatnom životu tako i u profesionalnom smislu. Od njih stalno učim, oni su moji uzori i njima dugujem sve uspehe. Prvenstveno mislim na porodicu i sjajne prijatelje. U muzičkom i umetničkom smislu na mene su najviše uticali profesorka Jokut Mihailović, profesorka Božena Griner i trenutni profesor Pol Rutmen (Paul Rutman).

Koje su po vašem mišljenju ispravne moralne vrednosti?

Ophodi se prema drugima onako kako želiš da se drugi ophode prema tebi. Mislim da tu negde sve počinje.

Šta mislite, zbog čega se poremetio sistem vrednosti u društvu?

Očigledno je da smo prošli kroz teške periode i još uvek ne možemo da se oporavimo kao društvo. Čini mi se da su ljudi izgubili veru u promene, u bolje sutra i perspektivu. Pesimizam vlada, nema jake inicijative da se nešto menja i teško je izvući se. Politika je generalno loša i čini se da je sve postavljeno na pogrešan način. Nažalost nema lakog rešenja. Promene su potrebne u svim stubovima društva. Ali svako mora da se trudi i počne od sebe.

Šta je potrebno promeniti na muzičkoj sceni?

Prvo, budžet koji država izdvaja za umetnost je procentualno među najnižim u Evropi. To mora da se promeni. Drugo, umetnost mora da bude dostupna svima i predstavljena na potpuno drugačiji način. Kod nas o klasičnoj muzici i modernoj umetnosti postoji mnogo predrasuda. Ljude treba edukovati.

Smatram da mladi talenti moraju biti mnogo više medijski propraćeni.

Ljudi treba da razumeju da nisu samo Stefan Milenković i Ivo Pogorelić ljudi koji umeju nešto da odsviraju. Toliko naših mladih umetnika nastupa po celom svetu. Svi smo mi predstavnici naše zemlje isto koliko teniseri i ostali sportisti.

slika23 Lice Beograda: Marko Stuparević

Kada bi svako krenuo od sebe, mnogo toga bi se promenilo. Svako bi trebalo sebi da postavi ciljeve i da ih strpljivo ispunjava – poručuje Marko

Kad smo kod sporta, da li trenirate nešto? 

Volim sport i redovno treniram i trudim se da ostanem u formi. Već petnaest godina idem u teretanu i posvećen sam treningu i zdravoj ishrani. Pomaže mi da “razbistrim” um i ostanem u dobroj formi i raspoloženju. Često igram košarku, prošlog semestra sam bio deo tima u univerzitetskoj ligi na koledžu.

Na koji uspeh ste najponosniji?

Bilo je tu nagrada i priznanja na koje sam veoma ponosan. Prošle godine sam na fakultetu u Americi dobio priznanje za najboljeg pijanistu. Mislim da sam posebno ponosan na dobru muzičku memoriju i sposobnost da sviram i kada nisam imao potrebnu pripremu za nastup. Bilo je mnogo situacija, mada moram da izdvojim jednu.

To se dogodilo 2008. Sećam se da sam bio bolestan i putovao sam 27 sati autobusom do grada Šumena u Bugarskoj, stigao sam tačno na generalnu probu i isto veče sam veoma dobro svirao klavirski koncert Čajkovskog u B-molu sa filharmonijom. Uzevši sve u obzir tih dana, sećam se da sam upotrebio neku nadljudsku snagu.

Nakon toga sam došao nazad i otišao pravo na posao – u školu. U sedam ujutru. Osećao sam se kao Supermen tj. Klark Kent kada se presvuče.


Marina Marinković ne može da zamisli dan bez smeha, sarkazma i prijatelja. Voli Španiju, modu, mamu, poeziju i prozu, dobru organizaciju i Vladu Georgieva. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste. “Don’t get confused between my personality & my attitude. My personality is who I am, my attitude depends on who you are.”

Editors choice