Dve bitne stvari razlikuju ovaj i prethodne tekstove o fotografiji. Prva jeste da prvi put pišem o tome kako lepši pol koristi fotoaparat. Druga, ali ne manje važna stvar je ta, da je ovo intervju, nažalost ne oči u oči, već preko ”žice”.

Ona se zove Aleksandra Radonić i rođena je 1984. godine. Tu ću da stavim tačku, preletim dve decenije i dođem do dela koji se zove Aleksandra i foto aparat. Tačnije, Aleksandrini radovi.”Pravi” je reč koju tražim, pravi u smislu da imaju to, nešto što se prepozna, nešto sto može da se opipa. Oduševim se kada kroz nečiji rad mogu da osetim i vidim kako neko funkcioniše, razmišlja, posmatra. Evo šta sam je pitao:

WANNABE MAGAZINE: Kada si počela i kada si shvatila da voliš fotografiju?

ALEKSANDRA RADONIĆ: Još kao gimnazijalka bila sam fascinirana mogućnošću da određene momente zaledim i onda tako budem izgubljena satima u tim slikama. Volim samoću, uživam da lutam sama i iz tih mojih lutanja (koja su intenzivno počela početkom studija), kontemplacije i opservacije gradskog i seoskog života (u to vreme svakodnevno putujem iz Starčeva za Beograd) nastale su neke od meni najdražih fotografija.

Šta te inspiriše i šta želiš da preneseš?

Inspiriše me jednostavnost, iskreni i čisti osmesi nenametljivih ljudi, inspiriše me tradicija, narodne bajke, mitologija. Inspiriše me poezija Miloša Crnjanskog. A ono što želim da jednim delom svog rada prenesem ili bolje reći postignem, je da ljudi primete one stvari koje nisu primećivali jer su se toliko navikli na njih. Takođe, želim da ljudi neke stvari počnu da gledaju iz nekog drugog ugla. Drugim delom svog rada, u kojem sam više nesvesno, želim da se sjedinim sa mislima drugih ljudi. Možda bih mogla ovaj deo nazvati “sumatraističkim”.

Stariji ljudi su deo tvojih fotografija, zbog čega?

Ne fotografišem sve stare ljude, već one koji mi prilikom prvog susreta naših pogleda, nečujno uzvrate prijateljstvom. U njihovoj stidljivosti pronalazim predivnu čistotu njihovih duša, a to me neverovatno ispuni. Fotografišem i one iscrpljene s večitom snagom. To je najveća stvar koja me fascinira: biti izmučen, biti na ivici egzistencije, ali s osmehom i voljom za životom i neprekidnom borbom.

Ja sam kroz tvoje slike primetio neku budućnost, koja je tu i uveliko kuca, a koju izgleda malo ko želi da primeti. Da li sam u pravu?

Da. Baš mi je drago da to čujem. U stvari, volela bih da ti i ja nismo u pravu.

Prva izložba?

U Italiji. Moja prva samostalna izložba bila je u rodnom gradu najpoznatijeg graditelja violina, A. Stradivarija, u Kremoni. Organizatori izložbe su naleteli na moje fotografije na internetu i pozvali me. Od 2008. često izlažem u tom prelepom gradu na reci Po. Ljudi me zaista obožavaju tamo.

Čime se baviš pored fotografije?

Oh, pa zaista svačime. Evo otkriću ti najsvežiju zanimaciju: počela sam da učim da pravim violine! Nadam se da ću za godinu dana napraviti jednu! 🙂 Pored toga, putujem puno po Srbiji i Italiji, istražujem floru i faunu šuma, pišem kratku prozu, učim jezike (italijanski naravno, persijski, grčki), sviram kaval …

Aleksandra je tako posebno i efektno uspela da pokaže lice Srbije, to musavo, krezubo lice, osunčano i naborano. Lice koje se mora voleti. Lice za koje mnogi ne znaju gde se nalazi na karti sveta. Zemlju vila i zmajeva, koji su tu oko nas ali smo zaboravili da ih vidimo.

Prva nagrada je stigla 2008. godine na temu “prelepo lice Srbije”. Veliki broj izložbi je iza nje, a neke od njih su:
2010. Soresina, Italia (Fon. A. Zucchi)
2010. Cremona, Italia (Piazza Stradivari)
2010. Crema, Italy
2009. Soncino, Italia (Rocca Sforzesca)
2009. San Lorenzo, Italy (Harry Bertoia’s Birth House)
2009. Crema, Italy (Teatro San Domenico)
2009. Inđija, Serbia (KC Gallery)
2008. Basel, Switzerland (ScopeArt Fair)
2008. Cremona, Italy (Galería Dellearti)
2008. Niševac, Serbia (BTTVF)
2007. Pančevo, Serbia (MC Gallery)
2007. Omoljica, Serbia (ZISEL)

Njene radove možete pogledati na: http://www.flickr.com/photos/radonic/


Nemanja Radenković je večita skitnica koji živi za asfalt i pokret. U potrazi za vetrenjačama, posebnim kadrom i retkim kamenom.

Editors choice