Ljubav i drugi zločini

Ljubav i drugi zločini

Bilo je to jedno prijatno, sveže letnje veče. Sedeli smo na krovu njene zgrade. Svi su već otišli i od društva smo ostali nas dvoje. Negde u daljini se videla Gazela, ta tanka linija preko Save. U raspoloženju koje može da pruži samo vino, ostaci hrane, manjak obaveza, blagi letnji povetarac i dvogodišnje slatko poznanstvo, upustili smo se u neizbežnu priču o vezama i ljubavi.

Ne. Saslušaj me. Uf, ne mogu da dođem do reči. Ženska glavo, ja ovde pričam o ljubavi, a ne o zaljubljenosti. Kada si mi malopre rekla da ne možeš da vladaš sobom od svih tih lepršavih osećanja koja dođu nenadano i oduvaju te kao uragan, mislila si na zaljubljenost. Ne na ljubav. A ono o čemu ja pričam je ljubav. Pričam o ljubavi u onom pravom, izvornom, “srodna duša” obliku, kojim nam pune glave kroz filmove, priče i knjige. Govorim o toj ljubavi i kažem da ona danas, u ovom našem društvu, ne postoji. Jebi ga. Ne postoji.

Sećaš se ovog citata, poslala si mi ga skoro:

“Have you ever been in love? Horrible isn’t it? It makes you so vulnerable. It opens your chest and it opens up your heart and it means that someone can get inside you and mess you up. You build up all these defenses, you build up a whole suit of armor, so that nothing can hurt you, then one stupid person, no different from any other stupid person, wanders into your stupid life…You give them a piece of you. They didn’t ask for it. They did something dumb one day, like kiss you or smile at you, and then your life isn’t your own anymore. Love takes hostages. It gets inside you. It eats you out and leaves you crying in the darkness, so simple a phrase like ‘maybe we should be just friends’ turns into a glass splinter working its way into your heart. It hurts. Not just in the imagination. Not just in the mind. It’s a soul-hurt, a real gets-inside-you-and-rips-you-apart pain. I hate love.”

Sigurno nisi znala da su ti redovi izvučeni iz Nil Gejmanovog (Neil Gaiman) “Sandman“-a. Naravno da nisi čula za Gejmana, koga inače jako volim. On je veoma ozbiljan car. Elem, ove reči su jedno vreme žarile po zidovima ogromnog broja devojaka, sa desetinama komentara ispod i velikim brojem propratnih srca. Jeste, jeste, citat je prilično snažan i u svima budi sećanja na ta neka iskustva kroz koja smo prošli. Ali, pitam se, da sva ta ženska srca znaju da je on izvučen iz celine i konteksta jednog jako morbidnog i grotesknog remek-dela savremenog stripa, da li bi ga citirale i uzdisale za rečima koja nesumnjivo dugo nakon čitanja ostaju u stomaku? Mislim da ne.

Otkud ti to da sam hladan i mrzim ljubav i vezivanje? Ja u ovoj mojoj raskopčanoj košulji mogu da budem samo hot. Ne, ne bih rekao da sam hladan. Recimo da je ovo jedna od onih večeri kada zagledani u zvede uz ovo fenomenalno vino filozofiramo o smislu života i ustrojstvu svemira. Čekaj da ti dospem u čašu… Znači, ne mrzim ljubav. Recimo da ne volim iluzije. Mislim da ta iluzija nad iluzijama, nakon godina traženja iste, definitivno ne postoji u tom obliku o kome svi toliko pričaju. Svakodnevno u svim medijima, od štampe, preko interneta, do filmova, čeka nas neki nasmejani par koji sedi ispod trešnjinog drveta, dok lišće boje lososa iz sezone parenja u povremenim vihorima pada svuda oko njih po tom acid zelenom travnjaku. A oni se savršeno gledaju, jer na ovom svetu ne postoji ništa osim njih dvoje, zarobljenih u trenutku tog prolećnog zalaska sunca. Ova slika je ostvariva samo u ljubićima neke od masovnih produkcija. Ili reklamama za omekšivač rublja.

Svi mi volimo da maštamo jer nada poslednja umire. I odrastamo u mitovima o ljubavi, godinama hranjeni i vaspitani pričama o tom najvišem obliku sreće. I tome stalno težimo. Sećaš se osnovne i srednje škole, gde smo se upinjali u vezicama i pokušajima dugih veza, slušajući odeljenske priče ko je sa kim i kada će možda. Dođe i prođe faks, gde se naizgled bura smirila. Što nije baš relevantno jer se kasnije ispostavilo da sam studirao ETF. Ali, to za ovu priču nije bitno, pa možeš da zaboraviš da sam ovo spominjao. Eh, i onda posle studija, kada smo dobili tu diplomu, nekako smo jako ubeđeni da posedujemo sva iskustva i mudrosti ovoga sveta. Da sada kada imamo dovoljno love da izađemo ili otputujemo negde sa devojkom ili dečkom, na sva ta mesta za koja ranije nismo ni znali da postoje, sve će biti lako i podmazano. Ali, dok su nam godine prolazile u traženju te božanske medovine osećanja, sasvim neprimetno i nenadano se potkrala jedna činjenica. Živimo u 21. veku i prioriteti su nam se promenili. Nastaviću, samo da ti dopunim čašu. Stvarno je odlična ova Rezerva. Tvoji će biti okej sa tim što smo im otvorili i drugu flašu? Ok, šššššššš… Ćutaćemo.

Gde sam stao? Ah, da. 21. vek i prioriteti. Živimo u veku gde je osnovni pokretač ovog našeg društva zabava i što manje briga. Tako smo odrastali. Vaspitali su nas izlasci, klubovi, mediji, pisanje po zidovima, cvrkutanje, televizija, moda. Produkcija se uglavnom isplati samo ako je masovna, a plata se zarađujemo da bismo je potrošili na sledećoj rasprodaji. I onda u vremenu gde je dostupnost svega trenutna pojmu kao što je ljubav nema mesta. Kako ja to znam kada verovatno tu pravu ljubav nikada nisam osetio? Možda si u pravu. Možda je i nisam osetio. Ali kao jedno jako emotivno biće, ja je zamišljam. Valjda imam pravo na to .A recimo da ja tu ljubav zamišljam kao neku, neku, biljčicu. Koja da bi rasla mora da se zaliva i onda kada te mrzi i kada te ne mrzi. Koja će da ti lepo miriše i u jesen i proleće. I koja će da ti se sviđa i kada te ponekad ubode. Ha! Sam sebi zvučim kao da sam izašao iz one vaše “Beležnice”. Da, znam, sve žene su rekle da je to najbolji film ikada snimljen i taj lik tamo je tako divan, bla, bla… Da se ja vratim na našu temu. Kako misliš šta se desilo? Pa, smetaju nam jako banalne stvari koje u suštini i nemaju mnogo veze sa odnosom dvoje ljudi. Na primer.

Ti želiš tvoje dvadesete cipele u dva meseca. A niko od nas ne može da razume zbog čega bi neko imao 132 para cipela, od kojih nosi samo dva para. I to ume da nas živcira, pogotovo ako smo mi ti koji finansiraju tu anomaliju. Onda, ja možda hoću da idem sa drugarima na more, ne da bih jurio tamo neke ribe po plaži… Ne, ne, ne bih stvarno. Ja nisam takav. Otkud ti takva ideja o meni uopšte?! A vi ne želite da idemo bez vas na more, iako ste rekle da vam je to ok, zbog čega izbijaju plačne svađe u PMS-u. A šta je sa vama? Organizujete ženske večeri po splavovima, gde vam prija da vam prilaze drugi momci, koji će naravno biti iskulirani u milisekundi zarad dobijanja poena kod drugarica okupljenih oko barskog stola. A onda to vaše izlaženje nekom tamo liku smeta, jer on voli svoji pivo u KST-u i ne voli što mu devojka izlazi po splavovima, koje inače smatra za mesta gde se okuplja najprizemnije društvo koje je ovaj grad iznedrio. Onda, na primer, on se oblači na Bazaru, a ona to nikako ne voli jer prezire nebrendiranu i fake odeću.

Šta je sa životom zajedno? Daleko od roditelja koji nas smaraju? Šta ako tvoj dečko nije spreman za zajednički život u nekom iznajmljenom stanu, a ti to želiš sa njim sada i odmah i ta činjenica te onda čini tinjajuće nesrećnom? Onda, znamo i ja i ti naših nekoliko drugarica koje ne bi mogle da imaju dečka koji ne voli mačke ili pse. Isto tako znamo i nekoliko njih koji vole da odigraju celovečernje partije PES-a, a njihove devojke to preziru i konstatno se u sebi pitaju – “Da li će ikada da odraste?“ Pa, onda kada ti na primer želiš jedno letovanje na Majorci, jer si navikla da roditelji mogu da ti finansiraju Pariz, a on zbog trenutnog stanja na računu misli da nije baš pametno davati toliko na avionsku kartu. Ah, da. Vi, žene, sada poptuno možete da uživate u svim tim pogodnosti koje vam pruža karijera. Ali ste ponovo nezadovoljne jer možda imate 36, same ste sa svojim parkiranim službenim Minijem, u tom fenomenalnom stanu kod Arene. A akon ručka u omiljenom vam Carusu, novom epizodom serije “Seks i grad” pokušavate sebi da oduvate pitanje koje nekako stalno izbija na površinu  – “Da li sam stvarno ovo želela?“ I mi koji sa omiljenim nam sajtovima, uronom u pornografiju konstantno ubijamo muški libido, nakon čega, ispražnjeni, izbacujemo dobro uvežbanu rečenicu – “Draga, sutra ćemo. Sada sam jako umoran.” A da, ona je sama sa jednogodišnjim detetom, jer je on, menadžer, jako zatrpan poslom. A u stvari je završio sa novom kombinacijom, jer nekako mu se, nakon decenija uz porno industriju, ne sviđa to što gleda svake večeri kada legne u krevet.

I za kraj, samo još ovo. Obećavam, neću više. Šta je sa svim onim parovima koji su završili fakultete i žele da žive zajedno? Koji i nakon završenih studija ne mogu da nađu posao, jer sa ovom državom nešto gadno nije u redu, zbog čega su oboje nesrećni i pucaju po šavovima. I svađaju se zbog sitnica. I zašto onda ne postoji ona slika zalaska sunca i njih dvoje koji se zaljubljeno gledaju, koju sam ti već pomenuo? Zato što je i jednom i drugom ta slika neverovatno dosadna. On hoće da je kresne, igra se još malo sa novim iPad-om i izađe sa ortacima, a ona razmišlja o tome kako treba da ode u solarijum i da li joj je onaj sladak dečko koji ju je dodao na Facebook-u lajkovao status. Eto. Uf!

Vidiš o čemu se radi. Odnose između dvoje ljudi su u stanju da narušavaju neki momenti, koje su za taj odnos marginalni, banalni i potpuno nebitni. Jedino što je bitno je da li ja i ti, kada smo goli, kao od majke rođeni, gde više nema tajni i sve zavese su spuštene, da li tada možemo da legnemo i pričamo o tome šta smo radili toga dana, a da nam ne bude dosadno. Jer smo sami, zaboravili smo na svet. Sve one stvari o kojima sam pričao, zbog kojih mi se osušilo grlo… Može, sipaj nam još malo vina. Sve te stvari se tiču nas samo kao individua. I da, zapadna porodica kao institucija se urušava, prestaje da postoji, jer to nije “in” i sve je potpuno podređeno pojedincu. Svi izdižu sebe iznad sveta i promenjene su one sitne, iskonske, suštinske želje, u paketu sa potpuno banalizovanim nivoom strpljenja i tolerancije ka pravljenju kompromisa. I onda je sasvim logično da je sa ovakvim stanjem stvari prosto nemoguće podrediti sebe toj nepredvidivoj avanturi zvanoj ljubav. Koja jeste jedan veliki kompromis.

Eto. To ti je moja teorija. Mislim da bi svi trebalo malo manje da se opterećuju tolikom željom za postizanjem takvog odnosa sa nekim, kada je ionako neostvariv. Prosto, treba se opustiti i prepustiti uživanju u ovako fenomenalnim noćima kao što je ova. Samo malo više hedonizma. Uf, kako je super što je sutra vikend. Nema buđenja za posao. Da li je moguće da smo popili celo vino?! Šta? Osećaš bol u leđima? Da, da, verovatno te malo žigaju od sedenja na poslu. Ako želiš mogu da te izmasiram? Nisi znala? Da, da, završio sam pre nekoliko godina kurs za masažu. Tebi je sada potrebna jedna relax masaža. Kažeš u tvoju sobu? Ok, ja ću da ponesem čaše, smestiću ih u sudoperu. A ti samo ponesi neko ulje za telo. Ma kakvi, neće biti ništa čudno. Daj, ti samo se opusti, znamo se već nekoliko godina. Uostalom, upoznali smo se na moru, viđao sam te u bikiniju. Evo, dolazim.

I tako je jedna stvar vodila drugoj. Seks je bio stvarno jedan od onih koje pamtiš i sa uživanjem ga se sećaš. Vino i atmosfera koje udaraju u glavu, sa otpuštanjem svih kočnica. Ako ih je uopšte bilo. A možda je i bilo malo čudno sutradan. Možda je ona pričala da bi bilo dobro sve to zaboraviti i nastaviti sa druženjem. Možda se i vadila na PMS. I neka, sve to treba da se izgovori. Ja znam da je nama bilo supor. I šta je onda navoručenije ove priče? Žene vole priče o ljubavi i masaže. Nakon kojih su žene žene, onakve kakve sve one žele da budu.


Miloš Marković – Filmofil. Gastronom. Zaljubljenik u fotografiju, sneg i besmislene rasprave do kasno u noć. Nema strpljenja za glupost. Voli da se smeje. Obožava kada devojke primete da ima retko maslinastozelene oči. Neizlečivi romantik. U pokušaju da odraste.