Ljubav i ostale umetnosti

Ljubav i ostale umetnosti

“Pronašla sam paradoks – ukoliko volite sve dok ne zaboli, bol se briše i ostaje samo još ljubavi” (Majka Tereza)

Kada tumačimo umetnost, tumačimo je u okvirima vremena u kom je nastala, u okvirima uma njenog stvoritelja, u okvirima senzibiliteta epohe koju predstavlja. Kada tumačimo ljubav, zakačimo je na rever i nosimo kuda god da krenemo, dajući joj raznolika imena i stavljajući je u najnezahvalnije kontekste. Kada iz koštane srži umetnosti isisamo svu snagu i energiju koja nam je potrebna za samopotvrdu, shvatanje života i sveta, osećamo da smo sa kapaka smakli izmaglicu koja je smetala putu biti da se raspukne pred nama. Kada iz ljubavi (koja sada već stoji kao entitet za sebe, a ne puka infekcija koja se prenosi kapljično ili putem osmeha) iščupamo sve sreće i radosti, mi je, gordi, odbacimo i pogazimo verujući da život imamo da bi služio nama, a ne mi njemu. I ishitreno se zakunemo kako se ljubavi više nećemo vratiti.

I dok smo raznolikim umetnostima prilepili etiketu “vanvremenskog” i “univerzalnog” jer, znamo, bez umetnosti nema života, a bez života kao pokretačke sile nema ni čoveka, za ljubav smo od samog početka znali da kruži vremenima i epohama, da se na različitim jezicima izgovara drugačije a znači isto, da u sebi nosi vanvremensku kategorizaciju ljudske duše, da živi, i postoji i diše zbog nas i da nas, uprkos brojnim otimanjima i inaćenjima, vešto odvuče nazad u svoj magični krug kada god joj se prohte. Umetnost je stvorio čovek kao potrebu da iznedri svoju unutrašnju svetlost i podeli je sa onima koji tu svetlost prepoznaju. Ljubav je stvorila samu sebe, poigrala se s bogovima i sišla među smrtnike. Bila je i ostala moćna sila koja nam pomaže da postojimo. Da nema umetnosti, čovek ne bi bio potpun. Da nema ljubavi, čovek ne bi bio potpun, takođe. Smemo li, onda, za ljubav da kažemo da je svojevrsna umetnost? Zašto da ne. Možemo da je tretiramo kao bilo koji svetu poznat pojam, možemo da je čuvamo u skrivenim značenjima kojekakvih reči. Možemo da je se obraćamo bilo kojim imenom sve dok je osećamo, negujemo i pazimo. Ali, kako da je racionalizujemo?

Nedavno sam bila deo diskusije u kojoj je iz usta jednog skeptika izletela rečenica – “Ljude ne volimo zbog onoga što jesu već zbog onoga što smo mi pored njih”. Autoritativno je iznosio stav uz dodatak da ne postoji nešto što je “prava ljubav”, jer ako ljubav već postoji onda je ona jedna jedina, uvek je dobra i uvek je prava. Ljubav ne može postojati kao pogrešna ili kao nedovoljno dobra, jer je u osnovi zamišljena kao neprikosnovena i jedinstvena. Sve što je mimo savršenog osećanja nije ljubav nego maska, zabluda, potreba čoveka da veruje da je to ljubav, jer nema u šta drugo da veruje. A, kako ne postoje savršenstva, tako, kako je obrazložio, ne postoji ni ljubav u osnovi.

Dopalo mi se ovo obrazloženje. Bilo je osvežavajuće i novo, drugačije od svega što sam do tada čula. Međutim, onda sam odlučila da ovo izlaganje uzmem više kao skeč i zabavu nego kao nečiju suštinu, jer vređala me je i zgrozila misao da neko ume i, iznad svega, želi da racionalizuje ljubav. Zašto bismo to radili kada nam je ona jedino utočiste kom pobegnemo kada nas životne okolnosti pretuku i ostave da trulimo okruženi hladnim i isključivim činjenicama? Zašto bismo sami sebi sekli granu na kojoj sedimo, zašto bismo odabrali da ne provirimo iza duge i stignemo do Oza? Kakvi su to ljudi-roboti kojima mašta i ljubav nisu lek, kojima umetnost nije eskapizam u sopstveni svet već samo dodatak svakodnevici? Ko su ti ljudi koji se trude da objasne ono što se telom i dušom oseća? Ko god da su, ostavljamo im njihov univerzum i zabranjujemo im ulazak u naš.

Ono što me je više zainteresovalo je teza da ljude ne volimo zbog onoga što jesu već zbog onoga što smo mi pored njih. Ako se složimo sa ovim, da li uzimamo na sebe priznanje da smo egocentrični emotivni bogalji, rođenjem, ne izborom? Da li prihvatamo da smo nesposobni da volimo ikoga ko nije mi sami? Sigurno da da. A to ne želimo da priznamo ni sebi ni drugima, zar ne? Međutim, na našu žalost, ima delimično istine u ovome. Ispravite me ako grešim, ali koliko često ste izgvorili rečenicu “Pored njega/nje se osećam tako i tako”? Naravno, kako ništa u životu ne smemo gledati crno-belo tako ni eksplicitnost ne smemo dovoditi u vezu sa pojmom ljubavi koja je, iznad svega, subjektivni doživljaj sebe i druge osobe, a onda i spona ljubavnog/prijateljskog odnosa. Predlažem da zauzmemo stav koji ide dvosmerno, pa tako zaključimo da ljude volimo i zbog onoga što jesu i zbog onoga što (nam) znače, tj. zbog onoga što nam pružaju (u emotivnom smislu).

Objašnjavati sve sreće koje se rađaju u odnosu između dvoje ljudi kroz prizmu egocentrizma, pomalo je uskogrudo. Takođe je i neistinito i plitko, posve nepotrebno i nepoželjno. Baš kao i racionalizovanje ljubavi ili racionalizovanje umetnosti. Videti sebe preslikanog u nekoj osobi isto je kao videti sebe preslikanog u umetničkom delu, pa i u ljubavi samoj. Naša sposobnost da zavolimo delo umetnosti zbog onoga na koga/šta nas podseća samo govori o tome da smo odabrali pravi umetnički izraz u koji ćemo se zagledati. Isto je i sa ljudima. Volimo ih jer nas čine srećnima. Srećni smo što su baš oni ti koji nas čine srećnima. Izbirajmo novu šansu umesto novog gubitka, verujemo da volimo jer je ljubav suština. Volimo jer je ljubav suština i mirno ćemo spavati.


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.