Ljubav na ruski način

Ljubav na ruski način

“… I kažem tebi, Jesenjine,
zakopčaj dušu svoju
jer to je nepristojno
kao
raskopčane pantalone…”

S. A. Jesenjin

Danas je u najmanju ruku čudno videti muškarca kako peva devojci pod prozorom, recituje joj stihove ili se nadmeće za njenu naklonost. Danas se romantikom smatra i najmanji izliv osećanja pretočen u reči. A nekada su se ljudi bez ustezanja prepuštali tom čarobnom zanosu, živeli i umirali za ljubav. Nekada je ljubav bila poezija.

Možda mnoge žene sanjaju da budu romantične junakinje za koje bi njihov dragi bio spreman i život da dâ, ali svi znamo da je vreme romantizma odavno prošlo. Sada se voli i živi na drugi način. Ipak, ostala nam je poezija da nas podseća na to vreme kada je romantika bila način života. Ostale su i pesme onih koji su romantiku videli na drugi način od svojih prethodnika. Dva ruska pesnika, Puškin (Александр Сергеевич Пушкин) i Jesenjin (Сергей Александрович Есенин), živela su poeziju u pravom smislu te reči. Premda ne dele istu zamisao o ljubavi, čini se da su obojica u njoj tražila jedno – istinu.

Puškin je bio čovek zaljubljive prirode. Ljubavi se predavao celim bićem i duboko patio ako mu nije bila uzvraćena. Pre nego što je srce i zakonski dao samo jednoj ženi, bio je zaljubljen u Amaliju Riznić, ženu srpskog bankara Jovana Riznića iz Odese. Amalija je bila mlada i lepa žena, duge crne kose, belog tena i toplih očiju. Bila je slika i prilika kulturne, graciozne i neodoljive žene XIX veka – volela je pozorište, muziku, ples, sport, druženje. Energične naravi, uvek lepo i originalno obučena, bila je svesna svoje lepote pa je, iako udata, oko sebe uvek imala mnogo udvarača.

Poznata je slika iz njihovog života u kojoj zanosna i ljupka Amalija stoji na balkonu kuće, vadi ružu iz kose i baca je ka pesniku koji je hvata u letu. Razume se, ovaj susret mogao je u pesnikovom srcu da izazove samo – ljubav. Ali, kao i svaka romantičarska ljubav, i Puškinova je bila nesrećna, jer nije bio jedini udvarač koji je zanimao ovu mladu ženu. Zbog toga je postao prek i ljubomoran, a patnju i ljubav prema Amaliji pretočio je u stihove. Čitav jedan ciklus njegovih pesama nosi naziv “Elegična sećanja na Amaliju Riznić”, a ljubomora koja ga je opsedala tokom veze sa Amalijom, kao i tuga povodom njene smrti, bile su nadahnuće za neke motive u slavnom “Evgeniju Onjeginu”. Ljubomora je motiv i drugih pesama posvećenih ovoj lepotici:

“Praštaš li mi ljubomorne snove
I nemire ljubavi mi lude?
Verna si mi: zašto uvek nove
Stvaraš plašnje koje me uzbude?
Udvarači kraj tebe se slade,
Zašto hoćeš da svak bude sretan,
Zašto svakom šalješ puste nade
Lep ti pogled, čas nežan, čas setan?

A kad postah i lud i pomamljen,
Zbog uzdaha samo tebi jasnih,
Ti ne vidiš sred gomila strasnih
Kako sam nem, i tuđ, i usamljen,
Kako srce pati dok te ljubi…”

Lik Tatjane iz “Evgenija Onjegina” brižljivo je kreiran romantičarskim crtama. Ona je ćutljiva, divlja, plašljiva kao srna, setna. Voli da sanjari, da sama posmatra nebo s balkona, čita Rusoa i Ričardsona. Scena kada ona piše pismo Onjeginu, puna je osećanja: dok gori sveća i prozor obasjava mesečina, Tatjana Onjeginu piše pismo u kome mu priznaje da ne bi znala šta je patnja da ga nije srela.

Izgleda da su Puškinova poezija i stvarnost živele istim životom. Kako drugačije objasniti pesnikov tragični kraj, sličan onom koji je odredio Lenskom, junaku “Onjegina” – godinama živeći u braku s koketnom ženom, Puškin nije izdržao i njenog poslednjeg udvarača. Izazvao ga je na dvoboj, koji nije preživeo.

Jesenjin je bio izdanak neke druge književne struje i životnih prilika od svog prethodnika Puškina. U doba Oktobarske revolucije bilo je mesta patriotizmu, ali na ljubav se gledalo drugačije.

Iako je ljubav imala veliku ulogu u Jesenjinovom životu, najmanji deo njegovog književnog opusa zauzima ljubavna lirika. Sećajući se mladalačke ljubavi iz rodnog sela Konstatinova, Jesenjin je napisao jedno od malobrojnih svojih dela koje sadrže nežne i setne stihove o ljubavi. Stihovi o Lidiji Kašinoj, koja je opevana u liku Ane Snjegine u istoimenoj poemi, ispunjeni su radošću, ali i melanholijom i bolom koje donosi revolucija. Ana je imala i reči prekora za pesnika, zbog njegovih “pijanih skandala za koje zna cela zemlja”. To nije bilo slučajno, jer je Jesenjinov život, iako kratak, bio prilično buran. Voleo je kafane i bio otrov za žene, kako sam kaže u jednoj pesmi.

Međutim, njegov skandalozni brak sa znatno starijom američkom balerinom Isidorom Dankan (Isadora Duncan), kao i ostala četiri propala braka i brojne prolazne avanture, učinile su da mu ljubavna lirika odiše nepoverenjem prema ženama:

“Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute…”

Razočaran u revoluciju i u žene, Jesenjin je posrtao pred životom koji je tragično završio u tridestoj godini. Savremenom čitaocu verovatno je bliža njegova poezija od Puškinove. Ali, ma koliko bili različiti, oba pesnika tragala su za jednom istinom. Kao što i njihova poezija govori, obojica su izgarala u ljubavi, strasno, iskreno i do samog kraja.


Irena Vuksanović je po obrazovanju profesor književnosti, ali mnogo više voli da piše nego da priča. Ne voli romantiku, ali voli romantizam. Nije vegetarijanac, ali obožava životinje. Ne voli da glumi, ali redovno posećuje pozorište. Zato je i pokrenula svoj blog Suflerka.