Ljubav, paranoja ili nešto treće?

Ljubav, paranoja ili nešto treće?

Radnja se dešava u naselju Medaković, na okretnici autobusa broj 18. Kao i uvek, na stanici je mnogo ljudi, naročito kada autobusa nema dvadeset minuta. Opravdano su nervozni i pribegavaju različitim komentarima.

“Smučio mi se više ovaj GSP. Hoće li prevoz ikada doći na vreme?”, govorio je jedan gospodin drugom, uz nekoliko standardnih psovki.

Majka sa detetom stajala je nedaleko od mene i jasno sam mogla da čujem njihov razgovor.

“Mama, mama, mama…”

“Kaži, Stefane.”

“A, kada će više ovaj ‘bobus’? Dosadno mi jeee!”

“Sada će, još malo. Zapalila sam cigaretu i sigurno će uskoro da naiđe.”

Stefan se nasmejao kao da je razumeo zbog čega je mama zapalila cigaretu i zašto će baš sad autobus doći. Dotična gospođa nije bila u pravu. Marfijev zakon nas je ovog puta prevario, ‘bobus’ smo čekali još neko vreme, a ona je ispušila još tri cigarete.

Sakrivena ispod šala, od vetra i sitne kiše, jedva sam čekala da stignem kući i popijem šolju svog omiljenog čaja – jabuka i cimet. Ne volim kada ovako pada kao da me neko prska. “Padaj normalno, majku mu, ovako mi se kosa samo kovrdža”, besno sam mrmljala sebi u bradu.

Htela sam da pojedem krem bananicu, ali odustala sam čim sam ugledala red ispred trafike. Je l’ dele nešto, šta je ovo? Prišunjala sam se trafici ne bih li doznala otkud gužva. Aha, neki momak je uplaćivao kredit na, čini mi se, deset brojeva. Strašno, danas svi nose po dva telefona. Ako je npr. petočlana porodica u pitanju – svako poseduje po dva telefona, to mu dođe… deset. Bravo, Mina. Sedi, pet.

Čekala sam, čekala sam ‘bobus’ čitav dan… tan ta na nana, tan tanana na… Pevušila sam tiho, misleći da me niko ne čuje. Verovatno to radim nesvesno, a onda se okrećem i gledam da li me neko čudno posmatra. Okrenuvši se tako, spazila sam fantastični trio. Dve devojke i momaka. Naizgled neupadljivi, ali jedna od devojaka ima toliko iritantan, piskav glas da je nemoguće ne primetiti je.

Usledila je konverzacija zbog koje sam se “zabrinula”. Citiram:

“Zajedno smo već šest meseci. Sladak je, sada ćete ga upoznati. Baš sam ga zgotivila. E zamisli (obraća se drugarici), pošaljem mu SMS – kao laku noć i još nešto i stavim ‘poljupčić’. Kad, on me zove. Pomislim, šta li mu je, šta sad ‘oće? Javim se, a on me pita da li je sve u redu i zašto sam mu poslala poruku sa samo jednim ‘poljupčićem’. Je l’ normalan?”

Momak koji je sa njima u društvu nije mogao da dođe do daha od gromoglasnog smejanja. Dečku je, valjda, sve jasno. Mislim se, i meni je. SAMO JEDAN ‘poljupčić’. Hahaha. Moraću da kažem svom momku da uvodim novine u našu vezu. Neću da razgovaram, a kamoli da se dopisujem bez ‘poljupčića’. Oduševiće se. Joj, grozna sam, znam. Opet sam “odvojila uvo”.

“I, šta si mu rekla?”, pitala ju je drugarica.

“Ma, ništa. Bez tri ‘smajlija’ ili ‘poljupčića’, ništa. Kaže da je tako navikao. Ako ima manje od dva ‘smajlija’ istripuje da nešto nije u redu.”

Vau. Možda tako treba, samo nisam upućena, je l’? To je ono kada kažu da je neko paranoična osoba, ne? Vidim sad na Wikipediaji da je paranoja psihoza za koju su karakteristične bolesne ideje i proganjanja, dok je inteligencija osobe očuvana.

Inteligencija očuvana? Nisam saglasna. Dotični momak verovatno ima problem, a njegovoj devojci je to smešno i zanimljivo, čim je to podelila sa čitavom autobuskom stanicom u Medaku. Možda je devojka ipak OK, ali diskretno se približim da čujem drugu stranu.

“E, i došao on posle toga kod mene. Nije još ni seo, a već je počeo ‘srce, maco’. Znala sam kol’ko je sati. Hteo je da me pita da li može posle kod Mitketa u Kaluđericu. To najviše mrzim. Ako si se već dogovorio sa mnom, onda zableji kod mene. Al’ nema veze, dozvolim mu…”

Slika18 Ljubav, paranoja ili nešto treće?

A, da mladić pokuša da dozvoli sebi?

Ček’, ček’… I ona mu dozvoli. Haj’mo dalje.

“Samo sam mu rekla da mi se javi kada stigne, da ne brinem. Dvanaest, njega nema. Jedan, dva… Ja ne mogu da zaspim, a Sandra (pretpostavljam da joj je sestra) mi se smeje. Užas. Šta je teško da mi pusti poruku. Ma znam, muško društvo, ko zna gde su i šta rade. Nisam ja glupača.”

Momak u njihovom društvu sada se još glasnije smeje. Drugarica ju je posmatrala u stlu ‘ti nisi normalna, majke mi’, ali onako s kezom na licu, da ne povredi prijateljicu, a ja sam nepomično slušala nastavak.

“Taman sam uzela telefon da mu svašta iskucam, kad stiže poruka ‘Volim te, bre’. Mislim se u sebi – ti ćeš meni. I ne odgovorim mu. Zaspala sam k’o jagnje. Poslala sam mu poruku sledećeg dana u tri popodne. Ja brinem, a on se zajebava.”

Meni konkretno nije jasno za šta je ona brinula – da li je bezbedno stigao u Kaluđericu ili da li je u “bezbednom” društvu? Lagano sam se odmakla od ovog društvanca, razmišljajući o njenom ‘slučaju’. Možda sam i ja nekada ovako reagovala. Fuj. Javno se izvinjavam svim momcima ako sam im učinila nažao. Ima nas raznih. Po nečijem mišljenju, oni su savršen par. Direktni, otvoreni, vole se. Mina, nemaš pojma o ‘ljubavi’. A, o kojoj ljubavi je ovde reč? Njenoj prema njemu, njegovoj prema njoj ili su oboje toliki samoljubi koji čine idealan, po mom mišljenju, paranoičan par s gomilom bespotrebnih ‘poljupčića i smajlića’? I dalje sam bez odgovora.

Naišao je autobus. Zaličila sam na “šatro penzionere” koji trčeći za autobusom ulaze prvi na prednja vrata i sedaju tik do vozača, sigurnosti radi. Fantastični trio ušao je na zadnja vrata, a iritantni glas odjekivao mi je u glavi. Srećom, promenila je temu.


Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”