Da li vam se ponekad čini da je ljubav brat blizanac velikog kosača, koji nemilice seče, ne obazirući se na ljudski osećaj za pravdu, a pogotovu za redosled kojim se ide pod kosu?

Kosač radi svoj posao, prema božijoj promisli, volimo da verujemo, hvatajući se za slamku kad sebi ničim ne možemo da objasnimo tragediju i brutalnost.

Pa, ako kosača uporedimo sa Amorom, možda će nam biti malo lakše da razumemo. Ili barem da prihvatimo ono što ne možemo da shvatimo.

Obojica su naoružani. Kosa je jednako smrtonosna kao i strela. Kosač izgleda zastrašujuće, visok je i kosturast, zaogrnut crnim plaštom.

Amor je poput nestašnog deteta, okruglast i krupnook, kovrdžav i sladak, a strele odapinje u igri, a ne uz pretnju neumitnog.

Razlikuje im se pristup. Ali cilj je isti. Probosti srce. Učiniti da neko izgubi glavu. Bukvalno ili metaforički.

I ako deluje da Smrt radi po nekom principu, čije je delovanje za nas očigledno, iako neshvatljivo, da uzima one kojima je isteklo vreme, iako to vreme nije doseglo ni pola mere ljudskog veka, onda isti princip mora važiti i za ljubav. Neko sada mora da izgubi glavu jer mu je došlo vreme, zabeleženo nekim kosmičkim merilima, van naše spoznaje. Da li će umreti ili se zaljubiti, kosmosu je i tako svejedno.

Kao i smrti, svi su ljudi podložni ljubavi.

Naizgled, razlika je više nego suštinska.

Smrt niko ne priželjkuje i ne priziva, a ljubav svi želimo i dozivamo.

Ali to tako samo izgleda.

U suštini, svi se bojimo smrti. I to je poznato, samo zato što je socijalno prihvatljivo. Niko neće dovesti u pitanje naše mentalno zdravlje ili emotivne kapacitete ako priznamo strah od smrti.

Ali, u suštini, svi se bojimo ljubavi.

Samo što moramo i dalje da tvrdimo kako čeznemo za njom i da se deklarišemo kao pokretna meta, koja se nada da će je odnekud strefiti Amorova strela. Jer ćemo sami dovesti u pitanje sopstveno mentalno zdravlje i emotivne kapacitete, ako priznamo da se plašimo ljubavi. A onda će i drugi morati da se zabrinu. Zbog nas, a i zbog sebe. Jer kad jednom glas razuma proglasi da je Car go, svi ćemo posumnjati u njegovo novo odelo.

Svi znamo šta je strašno u smrti. Čin umiranja, jednako koliko i izvesnost da nas više neće biti.

Ali šta je strašno u ljubavi? Najživljem, najživotvornijem i najoživljavajućijem osećanju koje postoji? Zašto bi se neko plašio intenziteta života?

Ah, psiholozi kažu da je strah od smrti zapravo strah od života. Jedna od onih izjava kao što je odnos prema majci je odnos prema sebi.

Njima to izgleda kao prosta emotivna jednačina. A nama deluje kao apsurd. Ali ako je to takođe jedna od onih stvari koje uopšte ne moramo da razumemo da bismo ih prihvatili, uzmimo zdravo za gotovo da su psiholozi u pravu.

Ljubav usmrćuje ego. Ona kida iznutra lance naše kontrole, suzdržljivosti, odmerenosti, zdravorazumskog postupanja i jasnog razlikovanja dobrog i lošeg. Ljubav ukida kriterijume, odbacuje osude i probija granice. Ljubav nas izvrne naopačke, poremeti ravnotežu i orijentaciju, a onda nas pomeša sa nekim kome je uradila to isto.

Ljubav je zastrašujuća, poput obuke za let u svemir. Ne može svako da izdrži.

Nije li i život baš isti takav?

Obuka pod prtitiskom smrti? Samo što se život dešava tokom obuke, a obuka se ne završava dok ne nastupi smrt. A u međuvremenu Amor gađa onim strelama onako nehajno, nonšalantno, neodgovorno. Šta će nam pre doći glave? Ljubav ili život ili smrt?

Nije li svejedno?

Možemo li da se opustimo i dopustimo sebi i život i ljubav, kad ćemo ionako umreti?

Nije li bolje da umremo sa iskustvom življenja i voljenja nego sa iskustvom bežanja, strahovanja i sakrivanja, koje nije rezultiralo ničim, osim umiranjem?

Nikakva to filozofija nije. To je samo istina prosta kao pasulj.

Jedina razlika između strahovanja i prepuštanja je u količini lične radosti, zadovoljstva i sreće.

 Ljubav svoje žrtve ne bira

Ljubav će vam probosti srce i naterati da izgubite glavu, igrajući se

Fatalnost ljubavi, kao i fatalnost smrti, ne ometa nas u tome.

Ništa nas ne sprečava da živimo svakog dana kao da nam je poslednji.

Ništa nam ne smeta da volimo kao da svakog dana imamo celo srce za davanje.

Ništa našim životima i ljubavima ne daje toliku snagu i značaj kao činjenica da ćemo sresti Kosača na kraju puta.

Slobodni smo da budemo žrtve ljubavi koliko god puta možemo.

Slobodni smo da ne budemo žrtve ljubavi ni jednom, ma koliko strela primili posred srca.

Slobodni smo da se igramo, kao Amor, znajući da onaj ozbiljni, sumorni i temeljni Kosač strpljivo čeka na nas.

Slobodni smo da izgaramo u igri, toliko da nemamo za čim da žalimo kad sakupimo konačan broj strela.

Šta je jedan zamah kosom, naspram osećanja ispunjenosti, kad shvatimo da je Amor ispraznio tobolac pogađajući nas?


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice