Ljubavi srpskih pisaca: Ivo Andrić

Ljubavi srpskih pisaca: Ivo Andrić

Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.

Srce književnosti zatreperi pred ukoričenim mislima nobelovca Ive Andrića. Avantura koju nam Andrić nudi svojim jednostavno upakovanim genijalno britkim, smislenim rečenicama navodi da povazdan govorimo samo o tome. Ovoga puta snop interesovanja pada na najintimniji deo Andrićevog života, na komad obavijen svilenkastim, ljubavnim materijalima. Andrićeva karijera, ponekad je uspela da baci u senku njegov emotivni život, a najveća istina je da je on zapravo imao samo dve ljubavi: pisanje i “ženu koje više nema” – Milicu.

Ivo Andrić je imao naviku da se požali na svoje zdravlje, problem sa izdavačima, ali i na usamljenost koju je osećao. Svedočanstva o osećanjima koja su izvesne dame negovale prema nobelovcu Ivi Andriću, nisu postojala, što ukazuje da ih je po prijemu odmah uništavao. To potvrđuju sačuvana pisma koja je on slao svojoj Milici dok je još bila udata. Pisma koja joj je slao, sve do njene smrti, potpisivao je sa “Mandarin”.

Nesvakidašnje tajanstveno, suzdržano, elegantno, ozbiljno i distancirano biće, kao što je bio Ivo Andrić, sudeći po ljubavnoj istoriji umeo je da bude nežan, privržen, strpljiv i da se izbori za ono što želi čak i ako neko stoji između. Žena koja je uspela da magijom privlačnosti ukrade poglede i srce Ive Andrića bila je udata. Trougao ljubavi unosi posebnu buru u Andrićev život. Beograd u vreme okupacije, u ulici Prizrenskoj, krio je tajnu ljubav sa Milicom Babić-Jovanović, čiji je muž nakon službe u Berlinu mobilisan i poslat u nemačko zarobljeništvo. Te prilike otvorile su vrata za slobodno viđanje zaljubljenog para.

andric Ljubavi srpskih pisaca: Ivo Andrić

Račun se plaća noću na dugim poljima nesanice

Rizične ljubavne priče po svemu sudeći mogle su se lako prišiti za Ivu Andrića. Postoji priča da je i supruga njegovog kuma, Gustava Krkleca, bila predmet interesovanja i požude, ubrzo se situacija zakomplikovala kada je stvar otkrivena i to povlači određene sankcije za književnika, masona, ambasadora Ivu Andrića. Kada mu je na prepad kum Gustav uleteo u kancelariju, zapitavši Andrića šta se tu dogodilo, reakcija koja je usledila svojstvena je vrhunski hladnim ljudima, dobro pozicioniranim u svom kosmosu. Kada je stigla kafa koju je poručio, Andrić odgovara na postavljeno pitanje svog kuma:

“Gusti, znaš, to je ovako bilo. Rominjala je neka kišica, pa tako, onda se i to desilo.”
Andrićev kum, njegovo neverstvo prijavljuje masonskoj loži “Preporođaj” kojoj su obojica pripadali, a loža onda skida “kecelju” Andriću.

Ali vratimo se na ženu koja je istinski bila najveće utočište, inspirativni pogon i zvezdana vasiona Andrićeve ljubavi – Milicu Babić.

Na prvom spratu zgrade u Prizrenskoj ulici, na balkonu Ivo Andrić je sedeo, na krilu držao svesku i pomno beležio svoje nabujale misli, da ne odbegnu u zaborav. Milica ga je svakodnevno posećivala, važila je za lepu ženu, na njenu adresu odlazi posveta za priču “Jelena, žena koje nema”.

Znatiželjni posmatrači i sakupljači intimnih začina za trač jela, definisali su ih kao lep i skladan par koji se najčešće mogao videti za vreme večere u Klubu književnika.

Venčali su se u septembru 1958. godine, Milica je tad već postala udovica i radila je kao kostimograf u Narodnom pozorištu. Ivo Andrić je tada imao 66 godina, tolike godine čekao je samo jednu ženu i smrt njenog supruga. Ova postavka ljubavnih teza i ne bi bila tako nemoguća, da se nisu pojavile insinuacije da je svaki podatak iz ove ljubavne priče potpuno lažiran. Elem svi izvori ukazuju da je nedodirljivi književni vladar ipak bio satkan od krvi, mesa, nagona, želja i receptora za ljubav.

Istorijska vest o Nobelovoj nagradi zatekla je Ivu Andrića i tada već njegovu suprugu Milicu u domu, gde su zajedno nazdravili u prisustvu kamera koje su taj trenutak ukrale i poslale u večnost.

Raskošna kraljevskoplava haljina, sa crnom mašnom u kosi, ponosno je išla uz svog Ivu dvoranom dok ih je orkestar pratio sevdalinkom “Kad ja podoh na Bembašu”.

Bio jednom jedan Ivo Andrić očaran ženom Milicom i svako sećanje na ovu ljubav znači da život za njih još nije završen.

“Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja.” – ove reči posvetio je svojoj voljenoj Milici.


Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.