Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.
Reči koje imaju boju zlata činile su fini lančić simbolističke, eruptivne poezije koju je stvarao književni um – Milan Rakić. Rođen je 1876. godine u Beogradu, naučen pravnim veštinama u Parizu, njegove prve sonete krasio je pseudonim Z. Pored pesama, pisao je i pozorišne recenzije, bio je dobrovoljac u Prvom balkanskom ratu, imao je bogatu diplomatsku karijeru i jednu Milicu prišivenu za kožnu postavu.
Rakićeva izabranica odavala je utisak “dostojne životne saputnice, govorili su da je lepa kao san i otmena kao kneginja koja zna svoje mesto, svoju ulogu i svoje dužnosti”.
Jedan ponedeljak i prijem kod zajedničkog prijatelja spojio je dva oka, dva srca stopio u jedno, tada je nastala i pesma “Oda ukosnici”, koju je Milica izgubila. Dobrotvorni bal, Milica u dugoj haljini na tufne, diplomatsko pitanje britkog Milana Rakića:
– Šta treba uraditi kada se devojci ispreči grana na putu? – upita Milan, siguran u ono što čini.
– U tom slučaju granu treba preskočiti – odgovori mlada Milica, naslućujući da neće zadugo biti sama.
Ovaj kratak dijalog rezultirao je poljupcem u ruku, kavaljerskim šarmom i valcerom ljubavi. Vraćajući se kući nakon bala, Milica je u kočijama plakala zajedno sa sestrom, a nakon sedam dana Milan je došao u njenu kuću da je zaprosi. Venčali su se 1905. godine i ostali zajedno više od tri decenije. Njihov dom krasio je topli sklad, nežna zrelost i posvećenost, dečačke šale i noći inspirisane mirisima strasne ljubavi.
“I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha.”
"Oh, budi jedanput ko i druge žene"
U gimnazijskim danima dohvatio se pera i rezao je svojom književnom zrelošću, koju je, ipak, držao pod velom anonimnosti. Dubok, opčinjen, blag, učtiv, dalekovid, boemska lutalica i samotnjak, pustolov u polju reči, tragač za mesecom boje limuna u kome vidi dušu inspiracije, tajnu hrane za snove i hladnoću sunčevog sjaja. Držao je pod kontrolom svoje misli, nije im davao da se same nižu i otimaju, disciplinovao je svoj stilski iskaz i ponudio književnoj riznici blago o kome su svi pesnici sanjali. Nije se dao zavarati podelama na loše i dobre, stare i mlade pesnike, verovao je jedino u darovitost da se svet iskaže kroz melodičnu kombinaciju reči. Milan Rakić je jedan od onih pesnika koji žive s one strane vremena koje večno traje. Svojim stihovima nazdravljao je životu, prirodi, ženi, mesecu, otadžbini, strasti.
Veštinom izražaja spajao je doživljaje gorčine i meda, žudeo za udarom bola i radosti, prizivao je životnu muku i slavio lepotu života. Ljubav u njegovim rukama nije bila zaštićena i uzdignuta na pijedestal, bacao je na nju istinu voljenja samo sebe, krstio je sebičnošću, uskratio je za silinu i veliki zamah krila.
“Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako…
A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.”
I smrt je u Rakićevom pesničkom carstvu postala manje strašna i bolna, želeo je da je dočeka nasmejan bez zanatskih suza. Na večni počinak otišao je iz Zagreba 30. juna 1938. godine, a generacijama je ostavio u nasleđe raskoš svojih misli, deseterac savršenog oblika. Čuju se stihovi sa Gazimestana gde šetaju Simonida i Jefimija, bruje iskrene pesme, miriše božur, zovu nas napuštena crkva, dolap i večiti putnik.
Sva moja duša zamiriše tobom …
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
