Najveći satiričar srpske književnosti, oštrog pera i večito gladnog stomaka, svojim izvrsnim talentom upisao se među velikane domaće književnosti i stvorio takvu satiru koja se i dan-danas uči u školama, spominje u narodu i štampa u knjigama. Radoje Domanović, od milošte nazivan Rade, nije dugo boravio na ovome svetu, ali je za tih trideset šest godina napravio više za svoj narod nego što neki naprave za mnogo više godina. Ljubavi je u njegovom kratkom životu bilo, ali Rade u njoj nije dugo uživao.

Ostalo je pismo požutelih stranica koje je 1892. godine, kada mu je bilo tek devetnaest, napisao student Rade svom nepoznatom prijatelju: “… Moguće je da pomisliš zaljubljen sam. To ako si pre pomislio nego što ovo pročitaš, sad se razuveri. Nikad nisam ljubio. Još ne znam šta je ljubav, ako toliki svet od nje pati, i toliki pisci istupiše svoja pera pisajući o ljubavi.” Tako je razmišljao mladić Rade, a već dve godine kasnije, sam sebe opovrgao držeći za ruku i ljubeći pogledom svoju voljenu pod ostarelom lipom u divnim Karlovcima. Voljena je bila Natalija Raketić, tamnokosa učiteljica, koja se jutrima sastajala sa nepoznatim đuvegijom. Nepoznat je bio Karlovčanima. Znalo se da je iz Beograda, da je noći provodio kod “Kolarca”, a u najlepše doba napuštao društvo i odlazio u Srem. Mladi srpski književnik Radoje Domanović.

Susreti u nedeljna jutra bili su kratkotrajni. Uz malo držanja za ruku, pokoju rečenicu i poglede kojima su se ispraćali, ona odlazeći po vodu, a on na voz, pa nazad u Beograd. Međutim, ti tajni sastanci bili su premali za tako veliku ljubav. I protiv volje porodice, Natalija je prešla u Srbiju i postala učiteljica u Prokuplju. Neki bi rekli sve zbog ljubavi. Nekako u isto vreme, Radoja su postavili za suplenta gimnazije u Pirotu. Dva srca su tako bila bliža, nepunih 90 kilometara iščekivanja i nade. Nekoliko meseci kasnije Radoje je zaprosio Nataliju, a Jašu Prodanovića uzeo za kuma. Venčali su se u Pirotu, a o tom danu nema ni jedne jedine zabeležene reči. Jaša je samo kasnije pisao da je on dosta uticao na Radoja da ne zapusti svoj književni rad, a da mu je u tome svesrdno pomagala velika ljubav prema devojci koju je te godine i oženio.

foto4 Ljubavi srpskih pisaca: Radoje Domanović

U njegovom kratkom životu postojala je samo Natalija

Karlovačka jutarnja ljubavisanja prerasla su u bračnu sreću, rešeni da dele i dobro i zlo dok ih smrt ne rastavi. Nažalost, dobrog je bilo premalo, a zla isuviše. Radoje iz političkih razloga biva premešten u Vranje, pa u Leskovac, a nakon depeše kralja Aleksandra Obrenovića, i Natalija i Radoje ostaju bez posla u provesti i dolaze u Beograd bez ikakvog imetka, sa ženskim detetom u naručju. Teške godine za mladi bračni par, ali ispunjene ljubavlju. Bar im nje nikada nije falilo. O tome večnani kum, Jaša Prodanović svedoči: “Živeli su u teškim materijalnim prilikama ublažavanim srećnim bračnim životom.”

U Beogradu počinju da mu izlaze satire po novinama, sve sam biser do bisera: “Kraljević Marko po drugi put među Srbima”, “Danga”, “Vođa”, “Stradija”, “Mrtvo more”… Vreme provodi u kafani, uz pesmu i vino. Ali ne dugo, nikada ga mesto nije držalo… malo bi posedeo, pa ustajao i odlazio svojoj voljenoj Nataliji. Uspeh na književnom planu prati zla kob na porodičnom. Umire im sin, a oni dvaput dnevno kočijama odlaze na groblje, Radoje “kao ubijen”, a Natalija se “držala bolje… trudeći se da uteši i sebe i Radu”.

U to vreme dođe i kraj dinastije Obrenovića, pa presta Radojeva potreba za pisanjem ubojitih članaka i priča. Sreća mu se na tren osmehnu, pa dobi stipendiju i ode sa porodicom u Minhen na godinu dana. Tamo je studirao likovnu umetnost, družio se sa svetskim slikarima i sam je mogao da postane veliki slikar, kakav je talenat bio, ali je on bio i ostao veran svom peru i papiru. Vrativši se u Beograd, dane je provodio po kafanama. Kažu da je Domanović umeo da sedi u kafani, da je tako lepo pričao da ga je cela kafana slušala. Kao i u kafanama i u zadimljenim redakcijama je sa radošću dočekivan, unosio je vedrinu gde god bi se pojavio. Zato niko nije ni primetio kada se razboleo, dugo je uspevao da prikrije to od svojih kafanskih drugova.

Dobro je poznato da su u to vreme mladi srpski književnici oboljevali od tuberkuloze. Nije ni mladog Radoja zaobišla. Bolestan i razočaran, male plate i uvećane porodice, sve češće je sedeo za kafanskim stolom. A Natalija… kažu da je bila anđeo, a ne žena, nikada mu nijednu ružnu reč nije uputila. Žena za poželeti, rekli bi mnogi. Negovala je svog Radu do samog kraja, do tog tužnog 4. avgusta 1908. godine. Ostala je Natalija da neguje njihovu Danicu i malog Zorana, da učiteljuje u kumodraškoj školi. I tako narednih trideset godina, kada se i sama pridružila svom voljenom. Možda i sada negde zajedno provode nedeljna jutra, kao nekada na početku njihove ljubavne priče.

Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi srpskih pisaca” možete pronaći ovde.


Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”

Editors choice