Sergej Aleksandrovič Jesenjin (Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин) slavni ruski pesnik, boem, uplašeni mladić, ljubavnik, rođen 1895. godine u selu Konstantinovu u Rusiji, prerano je napustio ovaj svet, oduzevši sebi život u najjedrijoj tridesetoj godini života, davne 1925. godine.

Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Preselio se u Moskvu 1912. i počeo da radi kao lektor u izdavaštvu i da paralelno pohađa studije na Moskovskom državnom univerzitetu. Tri godine kasnije, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike i izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.

Crveni pečat, zavijen u šal života Jesenjina, bila je velika Isidora Dankan (Isadora Duncan), slavna američka plesačica.

Slika 140 Ljubavi svetskih pisaca: Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин

“Ne gledajući, od strasti uz žar na rame mi je tvoja ruka pala”

Ljubavna priča ovog velikana počinje na jednom od prijema, Isidora je uz zvuke Internacionale izvodila svoju numeru – ples sa šalom. Dvadesetšestogodišnji Sergej je odmah primetio tu plavooku ženu sa riđom kosom. Na prijemu je bio sa prijateljem Anatolijem Mariengofom (Anatoly Borisovich Mariengof ) ali njegov pogled je bio zaleđen na plesačicu u crvenom polu-prozirnom kostimu.

Boginja – rekao je.

Da sudbina konce povlači jasno je bilo od samog početka, 1921. godine, vračara je prorekla Isidori: “Vi se spremate na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaćete  bogati, vrlo bogati. I udaćete se…” Nakon razvoda i neuspešnih veza plesačica nije više ni računala na neku trajnu ljubav, a ponajmanje u Rusiji gdje je otputovala na poziv narodnog komesara za prosvetu i kulturu Lunačarskog da otvori školu plesa.

Anatolij Mariengof opisuje njihov susret:

– U jedan sat noću stigla je Dankan Isidora (Duncan Isadora)… Legla je na divan, a Jesenjin kod njenih nogu. Ona je provukla ruku kroz njegovu kosu i rekla: “Solotaia golova” (zlatna glava).

Ne trošiti uzalud reči o velikoj ljubavi bez prepreka i strasti koju ništa ne može da razuzda, jednostavno, ova njihova priča, njihova smelost sama za sebe govori.

Sergej i Isidora su bili više nego različiti. Ona isprva nije ni znala za slavu i rad svog izabranika, a shodno da su različitog porekla, Jesenjin nije govorio engleski, dok je Dankanova znala tek nekoliko reči na ruskom.

Ljubav je bila duboka, burna, baš kao i njegove pesme.

Ona se odnosila prema pesniku sa zaštitničkom nežnošću, izgledao joj je kao slabo, bespomoćno dete. Njen vatreni ples dovodio je Jesenjina do ekstaze. Posećivali su zajedno prijeme i književne večeri gde bi Isidora plesala, a Sergej čitao svoju poeziju i prozu. Zore su ih čekale.

Teška zavesa sivila i slutnje je otpočela svoj čin.

Venčavaju se i sele u Pariz, zatim u Ameriku, gde se Isidora svim snagama trudila da održi Jesenjinovo ime, ogranizujući pesničke večeri, gostovanja. U dalekoj zemlji pesnika su posmatrali kao “prilepak” slavne plesačice.

I drama počinje.

Jesenjin to teško podnosi, iako je slavu stekao tek nakon svoje smrti, u Rusiji je ipak bio ime i cenjen stvaralac. U tuđini ima osećaj da nikome nije potreban. Pada u depresiju, odaje se piću, sve češće pravi problem. Njihove su se svađe završavale nečijim odlaskom, sve do momenta kada je Isidora pozvala policiju, pošto je pijani pesnik na njenom koncertu napravio incident. Odveden je  u psihijatrijsku bolnicu.

Vratio se nakon tri dana, a ono što je zatekao od svoje voljene jeste jedna ostarela i posve neprivlačna osoba.

Njegov prijatelj Mariengof se seća: “Jesenjin je otišao s Prečistenke sav klonuo. A sa svog nesrećnog svadbenog puta po Evropi i dvema Amerikama (neka je prokleto to svadbeno putovanje!) on se 1923. vratio u Moskvu – slomljen.”

“Jesenjin se zaljubio ne u Isidoru Dankan, nego u njenu slavu, u njenu svetsku slavu. On se i oženio njenom slavom, a ne njom – ne postarijom, uveliko već i otežalom, ali još uvek lepom ženom sa ofarbanom kosom… Isidora je bila žena pronicljivog uma: jasnog, oštrog i hrabrog. U tu pedesetogodišnju ženu Jesenjin nikad nije bio zaljubljen” – dodaje on.

Slik2 Ljubavi svetskih pisaca: Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин

"Ima nečeg lepog u letu, a s letom nečeg lepog u nama"

Pesnik Sergej Gorodecki, pak, misli drugačije: “Po svim mojim kasnijim utiscima, to je bila duboka uzajamna ljubav. Istina, Jesenjin nije bio toliko zaljubljen u samu Isidoru koliko u njenu slavu, ali uopšte nije bio manje zaljubljen nego što je on bio u stanju da se zaljubi. Uopšte, taj sektor je kod njega bio od manje važnosti. Žene nisu igrale toliku značajnu ulogu u njegovom životu kao na primer kod Bloka…”

U teškoj depresiji  Sergej Jesenjin je 28. decembra 1925. izvršio samoubistvo u hotelu “Angleter” u Lenjingradu, tako što se šalom obesio o cev centralnog grejanja.

Ivan Jevdokimov se seća susreta s Jesenjinom u Moskvi 23. decembra 1925, uoči samog njegovog odlaska u Lenjingrad: “Jesenjin me je upitao – Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isidore… Dankan. Ona mi ga darivala. Pesnik je iskosio oči na mene… Eh, kako me je volela ta starica! – gorko je rekao Jesenjin.” “Ona mi je i poklonila šal. Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati k meni otuda da mi padne u zagrljaj…”

Neki će reči da sudbina ne postoji, ali Dankan-Jesenjinove je poterala na isti put .

Šal je postao i njen “ubica”.

Septembra 1927. Isidora  je tragično poginula – dugački šal se zamotao oko automobilskog točka i udavio je.

Ljubav je zanemela. Bolela je.

Tada. U hotelu “Angleter”. Presekao je vene i krvlju ispisao svoju najlepšu pesmu “Doviđenja, druže moj”.

Veliki Sergej Jesenjin.


Ana Milošević , apsolvent novinarstva, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.

Editors choice