“Ljubi, ljubi, al’ glavu ne gubi”, setim se skoro stare izreke, a onda zastanem pa se zamislim… Da li je vek robotizacije progutao osećanja? Ako nije, možemo li ih kontrolisati? I naposletku, da li bi ih trebalo kontrolisati? Zašto jednostavno kada može komplikovano. Ili ti se desi ili se, jednostavno, ne desi.
Retke su priče, slučajne, bezgrešne, olake i platonske. Ja ovako, pomislio bi čovek – težak egoista, povučena svojim skorašnjim iskustvom neočekivanih dešavanja, imam želju da podelim još jedan slučajan pogled sa vama, ovog puta svetski poznat. Inspiracija. San. Život oličen u jednom imenu, u jednoj ženi. Beatriče (Beatrice di Folco Portinari).
… i sve je više nego jasno.
Najveći italijanski pesnik Dante Aligijeri (Dante Alighieri) rođen je u Firenci 1265. godine. Poznat po prkosnoj naravi, sopstvenim idealima i probijanju tada strogih granica društvenog delanja, pisao je na italijanskom i latinskom jeziku. Dela “Gozba” i “O monarhiji” pisana su na latinskom, a na italijanskom jeziku “Novi život” (zbirka pesama), kao i spev koji je počeo u prvim godinama progonstva (1307), a završio pre smrti (1321) – “Božanstvena komedija”, iliti remek-delo. U ovom delu, zamišljenim putem kroz “Pakao”, “Čistilište” i “Raj”, Dantea vode slavni rimski pesnik Vergilije (Publius Vergilius Maro) i obožavana ideal-žena Beatriče.
Svaki deo ima po 33 pevanja, zaključno sa uvodnim – ukupno ih je 100.
Susret Dantea i Beatriče
Kada se unutar političkih skupina, kojima je pripadao, dogodio razdor, a Firenca pala u ruke Francuza, Dante je 1302. godine osuđen na progonstvo. Sve do smrti nije se vraćao u rodni grad.
Elem, vratimo se na ljubav.
Ova životna poeta počinje u Firenci ispred crkve Santa Margherita de’ Cerchi, gde je Dante prvi put video svoju Beatriče sa svojih devet godina, njoj je bilo osam. I vatromet počinje.
“Ona je posedovala nepresušnu draž, bila moj blagoslov, uništitelj svega zlog u meni, kraljica vrline, spasiteljka.”
Teško je definisati na osnovu čega se ova dečačka ljubav zasnovala, bila toliko jaka i trajala dokle i Danteov život, što je bilo dovoljno da ovaj mladi pesnik svojim ludačkim emocijama i besanim noćima postavi postulate, kako italijanske, tako i svetske ljubavi, svim pesnicima i piscima toga vremena i današnjice. Najzanimljiviji detalj ove ljubavi jeste reč čistota. Neukaljana dodirom, nepomilovana vrhovima kose, ova priča je opstajala na samoj fizičkoj privlačnosti, platonskoj vezi.
Beatričin grob
Drugi susret, nakon devet godina, desio se na ulici. Beatriče je bila u beloj lepršavoj haljini sa dve starije dame, ovog puta je pozdravila Dantea, što je pesniku pomerilo “srce iz peta”. Te noći mu se u snu ukazala figura sa rečima: “Ja sam gospodar tvoj”, u njegovim rukama bila je Beatriče prekrivena tankom tkaninom, stvorenje ju je probudilo i nateralo da pojede Danteovo srce.
Ovaj san je postao tema prvog soneta “Novog života”, kao i poslednji susret ljubavnika.
Udata za bankara, nakon tri godine, Beatriče umire u svojoj 24. godini.
Često je mišljenje kako Danteova ljubav prema ovoj ženi prelazi u čistu pesničku fikciju, u ideal i zamišljenu muzu kojoj se svaki pesnik okreće, poput Petrarke (Francesco Petrarca) i Laure (Laura), i klanja – kako bi živeo u svojim delima. U njima on pominje samo njenu figuru i smaragdno zelene oči.
“Od prvoga dana kad ugledah njeno lice, o njemu sam pevao.”
Međutim, Beatričin uticaj je bio mnogo više od inspiracije, jer se pojavljuje kao glavni lik u dva njegova dela – “Novom životu” i “Božanstvenoj komediji”.
Pošto je u “Novom životu” već razvio ideju o Beatriče – kao njegovom spasiocu, ovo je nastavio u “Komediji”, u kojoj se ona pojavljuje kao njegov vodič kroz “Raj”. Tu je opisana kao “majčinska, sjajna i utešna”.
Iako njih dvoje raspravljaju o ličnim temama, to je samo Danteova mašta. Nisu nikada imali kontakta, već je u delima oblikovana u potpunosti po njegovoj mašti, tj. kako ju je on video, nazvavši je jednom “prelepa dama moga uma” (La gloriosa donna della mia mente).
Nedaleko od ovog sveta ljubavi i sna, Dante je oženio Đemu Donati (Gemma Donati), koja mu je rodila petoro dece, ali koja ni u jednom momentu nije bila zanos stihova pesnikove lirike, već samo njegova stvarnost.
Ubrzo, završivši “Komediju”, Dante Aligijeri umire 1321. godine u Raveni, gde je i sahranjen, a na njegovom grobu stoji stih “Parvi Florentia mater amoris” (Firenca, majka male ljubavi).
“Ljubav! Ta riječ mi zvuči tako čudesno, da mislim – sve što izvire iz ljubavi mora biti isto tako čudesno.”
Prethodne tekstove iz serijala “Ljubavi svetskih pisaca” možete pročitati ovde.
Ana Milošević, diplomirana novinarka, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.
