Ponašaj se normalno! Ponašaj se kao da je sve O.K. Jer sve jeste O.K. Rekli smo, bićemo prijatelji. Šta god da bude na kraju, mi smo prijatelji. Bili smo to oduvek, bili smo to i dok je ovo trajalo, bićemo to zauvek. Sećaš se, to je bio naš prećutni dogovor.

Problem sa prećutnim dogovorima je izgleda u tome što ne znaju obe strane šta prećutkuju.

Ali mi smo znali, zar ne? Od prvog puta, od prve šale, od prvog neplaniranog poljupca, od prve noći, od prvog zbogom, od prve tajne, mi smo znali. Zar ne?

Šta se promenilo? Reci mi. Razgovaraj. Ne volim te! Pričaj sa mnom. Mi smo prijatelji.

slika18 Ljubavi, zar nismo?

Kada se sve promenilo?

Nemoj ovako da me razočaravaš. Znam, ova naša igra je postala preteška. Emocije nisu na prekidač. Ali zar da se ignorišemo? Koje pravo imaš na takvo ponašanje? Nikada nisi skupio hrabrosti da mi kažeš šta osećaš, ako išta uopšte postoji. Nikada nisi skupio hrabrosti da me pitaš da te čekam. Nije bilo držanja za ruke u javnosti, nije bilo zagrljaja pred drugima. Noć je bila naša, i četiri zida sobe. Dan nas je podsećao na to ko smo. Nisi imao nikakav plan za nas. Kažu ništa nije nemoguće, ali mi smo znali da je ovo naše upravo to, nemoguće. Zar ne?

I onog dana kada sam ti potrčala u susret. I onog jutra kada sam se pored tebe probudila. Znala sam da je nemoguće. Zar nisi i ti? Morao si znati, nije to situacija koju je bilo ko od nas postavio, to je jednostavno tako. Oduvek je bilo.

slika25 Ljubavi, zar nismo?

Viči! Vrišti! Pričaj sa mnom!

Hajde, pričaj sa mnom! Reci sve što imaš, nemoj ovako da završimo! Viči! Proklinji, ne zanima me. Ne dozvoljavam ti ovako da završimo. Ja sam žensko, po svim klišeima i stereotipima, ja bi trebalo da bežim, ja bi trebalo da…

Ja bi trebalo da se ponašam kao ti. Zar od drugih da saznajem za nju? Zar si mislio da mi neće biti drago? Zar da bežiš kilometrima daleko od mene? Kako sam to uradila? Rekli smo, bićemo prijatelji. Rekli smo, pričaćemo. Rekla sam ti sve. Podneo si najgore. Čuvao si moje tajne, moje strahove. Jer ti si moj prijatelj.

Rekli smo, dragi, mi smo prijatelji. Zar ne?


Milica Radović je uvek u manjku sa vremenom, novcem i strpljenjem. Voli da sa prijateljima sedne na po čašicu razgovora, da zaigra i da se smeje. Nema vremena za gubljenje, ni živaca za kukavice. Baby face, višak energije i manjak kilograma koristi kao prednosti, a vama poručuje : “Boj se ovna, boj se govna. Kad ćeš živeti?”

Editors choice