I, koliko puta ste pobedili? Svaki put, zar ne? I šta ste dobili, osim ispraznog osećaja trenutne satisfakcije?
I da li vam je pobeda donela unutrašnji mir, osećanje svrhe, ispunjenost i bogatstvo ljubavne trpeze? Ili ste ostali gladni, baš onoga za čim ste žudeli i od čega vam je išla voda na usta?
Ah, vidim da razumete šta vam govorim.
Ali, da li je uviđanje besmisla ljubavnih igara gladi dovoljno da prestanemo da ih igramo i zašto nije? Šta nas to navodi da svaki put igramo iste igre u kojima je pobeda istovremeno poraz?
Možda to što nas taj mehanizam koji dovodi do očekivanog kraja automatski dovodi i na novi početak sledeće igre koju poznajemo i u kojoj smo maher. Da li je to jedino u čemu smo dobri i što nam u ljubavnim odnosima garantovano uspeva?
Da li je suviše rizično naći se na nepoznatom terenu posvećenosti, iskrenosti, povezanosti, razumevanja i prihvatanja?
