Šta uopšte da radimo u odnosu ako prestanemo da igramo igre gladi? Bojimo li se zasićenja? Šta će nam se desiti ako dopustimo da nas vodi ljubav, a ne težnja da porazimo partnera?
Možda ćemo postati zrela i odgovorna osoba i biće nam strašno dosadno?
Da li nas u suštini jedino angažuje igra, jer su nam kapaciteti za ljubav ograničeni i skučeni?
Koliko smo povređeni, istraumirani, pogrešno usmereni i zavisni od naopakih ubeđenja?
I dokle ćemo u ljubavi da gladujemo, umesto da se radujemo?
Aleksina Đorđević
