Ljubavni profili: Kukavice vs heroji

Ljubavni profili: Kukavice vs heroji

Sigurno ćete se složiti da smo svi pomalo zaboravili kako je to biti srećan, biti nasmejan, biti svoj pre svega. Možda okolnosti, možda strah u nama, možda toliko mnogo drugih razloga, ali zaboravili smo. I ne usuđujemo se i u onim retkim trenucima i kada se prisetimo, ustuknemo i pobegnemo opet nazad u sebe. Tužno je bežati od sebe. Zapamtite to. Danas posle podne sam izašla u kratku šetnju. Nije da je vremenska prilika olakšala, niti je moj cilj bio da mi neko nešto olakša, već samo da se prošetam i da udahnem malo “čađavog” vazduha i odnesem neku knjigu na kopiranje iz koje ovih dana učim. I izletim tako na ulicu, kapa, štrikana haljinica, rukavice sa touch prstićima za “ne daj Bože hitnu smrznutu poruku”, misli na leru, ali neka pritajena nervoza u meni kuva li kuva.

Znam i odakle, znam i zašto. Nakupilo se tako tužnih dana i godina, previše za svakoga, pa i za mene. Zato sam i izašla u šetnju. Dosta mi je. Gledam ljude oko sebe, svi su u nekoj drami, svi u nekom svom balonu, svi su definitivno zaboravili na sreću. Strašno mi je da ih i gledam, jer mi je još neprihvatljivo da se mi sami ne borimo za sreću. Svoju sreću. Sve ne verujem u tu putanju izbora koje činimo. I ostavim knjigu da se kopira, devojčica smrknuta i nezadovoljna svojim radnim mestom, platom, dečkom koji ispija kafu i zaljubljeno je gleda i čeka da joj se završi smena, a ona sve to ne vidi, naravno. Odbija da bude srećna… Nasmešim se i izađem napolje, prihvativši da će knjiga biti tek sutradan gotova. Nije problem, imam ja vremena. Laganim korakom upustila sam se u prebiranje po mislima. Odlučila sam da se izborim do kraja i stanem na put lošima na polju gde sam dobra, a gde mi to pravo ne osporavaju, ali bi voleli da nađu način da to učine. I, naravno, bez mnogo truda, prestah da se trošim na gluposti, počeh da trošim ja njih na neviđeno i sa zadovoljstvom. Što meni moju sreću neko da kvari?

Priča prva. Jedna žena me zatrpavala porukama o svom ljubavniku. Da li znam nešto o njemu, da li je voli, da li ima samo nju, da li ima još nekoga, da li nešto znam slučajno eto, a ne želim da joj kažem?! I pomerila mi senzore na najsenzibilnije zatvaranje u životu. Zatvaranje u odnosu na nju. Šta reći nekome ko sam ne vidi da neko pravi budalu od nje i njenog života? Ne možeš to reći ni sam sebi, jer da želi da je srećna, kao što pomenuh gore, ona bi odabrala sreću a ne njega. Negde sam joj natuknula da ima sve da bude ponosna, divna, istrajna, da zgrabi svoju sreću i ne pušta je, ali da samo ona zna šta je njena sreća. Mislim da je fer i pošteno, a savršeno ne mešati se nikome, jer to ni sama nikada nisam volela, prezirala sam te što su mi iza leđa radili uvek na svoju ruku misleći da su mi prijatelji.

Pustila sam ih da se sami pokažu na kraju. Šta je tu sreća? I da li nam neko može reći šta je naša sreća? Ne. Mi smo slepi do kraja, do momenta dok se ne razrešimo samih sebe i svog slepila koje vezujemo za drugo biće, pa makar on svaku drugu noć imao drugu u svom krevetu ili društvu, a mi to negde podsvesno znali i ipak tražili njegovo sve, tj. njegovo ništa. Kada se razrešimo samih sebe u sebi, postanemo svesni i pustimo sami da ide sve svojim putem, a sreću negde stignemo gde smo je propustili ili nas je mimoišla dok smo mi lutali. Zar ne?

Priča druga. Žena je izgubila bitku sa zdravljem. Tužna priča za koju nije želela da niko zna. Ćutala je, krila je, poštedela tako mnoge, osim sebe, naravno. I onda, kada je negde i malo sreće što je verovala da ima uspela da dodirne rukama, srcem, iskliznula joj je i ta sreća i ostala je na kraju potpuno sama. Prećutala je, u suzama, prećutala je opet u svoj agoniji ludila koje je snašlo, a onda se negde umirila i prihvatila činjenicu da je to možda život namenio njoj, da ostane sama, da nikome ne nanese preveliki bol kada je sutra više ne bude bilo. Moguće. Nisam znala šta reći u trenutku takvog priznanja i svesti, ali život razmrsi na kraju zamršeno, a oni koji su joj okrenuli leđa, žaliće kad-tad zbog mnogih svojih odluka. Ipak, ona im neće zameriti ništa, nikad i nije, samo mi je priznala da se više neće usuditi da priđe bilo kome, jer je svesna da to nije sreća po tu osobu kojoj bi prišla, već njena lična, a ishod njene sreće bila bi tuđa nesreća naposletku. Hmm… Biramo li uvek samo sreću ili kolektivno zaboravljamo na nju, uvek žrtvujući samo sebe?!

unnamed12 Ljubavni profili: Kukavice vs heroji

Ne mogu više da budem deo sveta u kome svi okreću leđa sreći i ljubavi

Treća priča. On se kleo da je voli. Ona je njega volela. Kleo se da je tu, da ima njegovo bezgranično poverenje, a onda je jedne večeri izneverio do kraja i nju i njeno poverenje i poneo se kao najveći neprijatelj. Užasno joj je bilo teško da to prihvati, a posle izvesnog vremena shvatila je da je samo udaljila sebe od njega i da mu to neće zaboraviti, ali da će mu pružiti šansu. Sreću je mislila da bira. Nije je samo birao on. On je odabrao da voli drugu ženu, decu koju je imao sa njom i da joj okrene leđa i da uslovi svoju decu da mu spasu život i budu izgovor za večno prokletstvo koje će nositi sam u sebi. Nije ga više bilo briga šta je sa drugom ženom nakon što je surovo izdao, okrenuo se od nje, zaboravio je, prepustio je talasima i udarima svega što je on sam doneo u njen život.

Gde je tu odabir lične sreće i sreće radi drugih? Možda odabir sebičluka i bežanja od sreće? Moguće. Nemojte zaboraviti svi vi, ako ste mama ili tata, nikako nemojte da zaboravite na te oči što vas pomno gledaju i prate i upijaju sve što radite, osećate, mislite. Najbolji poklon vašoj deci jeste da živite tako da ona žele da jednom kada odrastu budu kao vi. Srećni i zadovoljni ili tužni, pijani, odsutni, daleki, grubi, izgubljeni u ličnoj drami koju ćutite? Da li je fer uvući svoje dete u zamku sopstvenog straha i navući mu teret obmane da je razlog ostanka u zarobljenom delu sebe i lutanju? Izgleda da je to lakše, svaliti na dete da je razlog veze koja je pukla odavno, a primer istom tom detetu šta će želeti da nema ceo svoj život, a na kraju će se zarobiti u isti primer “nevoljenja” sa nekim ko ga i ne poznaje više. Nemam pojma. Nemam decu. Nesrećnim slučajem izgubila sam tu šansu u životu, a želela sam možda više od ičega, ali znam da ih imam, bila bih najsrećniji primer svojoj deci, dala im razlog da sutra budu ljudi koji će birati život srcem a ne metodama, prilagođavanjima, kućama i novcem.

Epilog moje šetnje. Prošli su neki ljudi kraj mene. Nisu me ni videli. I ona, i on, i njih dvoje, a ja se samo tužno osmehnuh i produžih dalje kući. Izgleda da je kolektivno izbegavanje sreće lakši izbor nego biranje sreće, nego biranje života, osmeha, borbe. Izgleda da je lakše na kraju okrenuti glavu i od onih koje smo voleli i od sreće i od onih koji su nam bili prijatelji. Nema veze, ti od kojih okrenete glavu neće se naljutiti, možete ih samo povrediti možda još jednom u nizu, ali kada od sebe okrenete glavu, uleteli ste svesno u kolektivni zaborav sreće. Ja izađoh iz njega nedavno, odlučila sam da idem mimo sveta. Sama protiv svih. (izgleda da ipak nisam sama u tome…)

Dok se vi mučite sa bežanjima, verovanjima, sa tuđim lažima, sa izbegavanjima, sa okretanjima glave u prolazu, u kolima, sa onima što noću ne spavaju od tuge koja ih ždere iznutra i jave se nekome tamo nekada nekom mišlju jer im je račun odavno presečen zaboravom, dok verujete da vas neko voli i da ste mu jedini, dok verujete da će vam deca spasiti glavu i život, odnos sa ženom/mužem koji više nikad neće dati ono što vi sami želite, dok se neko bori sa poslednjim trzajima svog života i oprašta nemo od svih koje voli, ja sam odlučila da vas pustim sve da radite šta god želite i da idem svojim putem. Ne želim da budem deo kolektivnog zaborava sreće. Upravo sam nekome rekla da znam šta znači voleti, upravo sam obrisala nebitne ljude iz svog telefona koji mi se nisu javili duže od godinu dana, upravo sam preusmerila misli na reči, snove, maštu, jer ko ne sanja mnogo neće nikad ni dobiti mnogo, ko sanja malo, dobiće baš toliko… samo to malo…

I platila sam kartu za divno putovanje kojim istupam zvanično iz svih primera kolektivnog zaborava sreće, uključujući sve napisane i nenapisane do sada. Pre par godina, u uzanoj uličici u Veneciji, ispred mene je išla sitna, sporim korakom, žena, koja je ispred sebe na kolicima gurala bocu sa kiseonikom i polako kroz gužvu osmehom darivala možda svoje poslednje dane života i sve nas svešću da je život lep i da ga treba proživeti upravo onako kako zaista osećamo i želimo, bez straha i odabravši sreću za sebe, pa makar ona bila naša lična bitka. Ne znam da li je živa i danas, ali je negde u meni pomerila mnogo toga, dotakla svest, dotakla najtananije delove bića i godinama je nosim u sebi kao živu sliku sećanja i primer kolika volja za životom treba da je u svima nama, a i jer se i sama borim sa astmom i sama sam često bez daha, jer i sama sam prečesto odustajala od mnogo čega zarad drugih, iz strahova, a onda sam prestala to da radim i prodisala sam i disaću dokle god mi to moj izbor života dozvoli. Poslaću vam razglednicu, možda i vama zamiriši iz daljine na sreću… novu, prošlu… neku davno prežaljenu, nekad nikad neprežaljenu… neku za koju se vredi boriti… Ne znam… Nije moje više da mislim o tome. Istupila sam iz ove zajednice u kojoj se bira odricanjem a ne srcem.


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet na stranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…