Ili ako se još jednom zeznem toliko da krenem u pregovore sa nekim ko bi mi baš rado pomogao u isto vreme dok ja pomažem njemu, mogu da upotrebim tu komadinu da uteram njome malo pameti u sopstvenu glavu.
Jer nije serviser kriv, nego moja nada da ću najzad naći ljubavnika. Nekog ko će pošteno da me opošljava barem jednom nedeljno. I ja ću njega isto.
Ali, u toj jednačini, nejednačina je ono što oduzima šansu da se pomnožimo. Zato što mi mislimo, pomoć jednako kontinuitet, a oni misle da nam pomognu možda da svršimo jednom, ako smo u stanju, pa da idu dalje, jer serviseri imaju puno posla. Onolike žene sa paučinom među nogama čekaju ga da im prebaje protiv baksuza nejebice.
Jednom k’o nijednom, što rekle babe. Izgleda da su i one imale posla sa nekim serviserima i da jednokratne ponude nisu izmišljene u moderno doba.
Muškarci dobro znaju da sa nama ne mogu da računaju na opuštene seksualno orijentisane susrete bez emotivnih komplikacija, osim ako se ne otimaju svim snagama i uz pomoć svih trikova. Oni više vole da budu serviseri i da redom nude jednokratne usluge bez garancije, nego da postanu ljubavnici i da rizikuju da se upetljaju. Ili da samo rizikuju da se loše osećaju pokušavajući da nam ne dozvole da ih upetljamo.
Sa tim stavom, zaslužili su da ih na sve načine upecavamo i upetljavamo. Kao što smo i mi zaslužile da budemo tretirane kao godišnje menjanje ulja u kočnicama, umesto kao redovno održavanje omiljenog vozila.
Aleksina Đorđević
