Ljubi tu, tu gde ga moj dodir grize

Ljubi tu, tu gde ga moj dodir grize

Osećam je na tebi. Taj miris, uvukao ti se pod kožu, a i meni se smučilo. Da te ljubim posle nje. Kako? Gadi mi se, odvratna sam sama sebi. To više nisam ja. Napravio si od mene ono što sam najviše mrzela u životu. Druga. Zvuči jadno, glupo, smešno. I smejem se svom bolu, svom padu, da mi bude lakše. A onda zaplačem.

Stojim ispred ogledala i gledam svoj odraz. Ne prepoznajem sebe, odavno. Ne vidim više onu odlučnu, čvrstu osobu, sa čvrstim stavovima koji su joj pomagali da pomera granice. Dobila sam zabranu njihovog prelaska i ostala da stojim sa druge strane. I čekam… tebe, da dođeš i da me povedeš, odvedeš daleko. Otvaram oči, ali i dalje vidim samo sebe. Zatvaram ih ponovo i mislim: ne ostavljaš me, ti me ludo voliš. I žmurim jako i dalje.

A ona. Ona je tu kada ja nisam. Ona je tu da te ljubi i dodiruje umesto mene, ona je tu da te voli, tu je da ti ulepša dan. Znam da i ona mene oseti tu negde, u predelu tvog vrata, tu gde te moj dodir grize, znam da ga vidi, ali ćuti i ne govori o tome. Možda joj je tako lakše, kada već zna da nije spremna da te izgubi.

slika Ljubi tu, tu gde ga moj dodir grize

Znam da i ona mene oseti tu negde, u predelu tvog vrata

A ja. Ja te gubim iz dana u dan sve više. Kada bolje razmislim ja te nikada nisam ni imala da bih mogla da te izgubim. Vremenom postajem samo svesna da ti nikada i nisi bio tu za mene. I kada si moj rođendan slavio kraj nje, i kada sam prolazila kroz teške životne periode ti si mi samo otežavao svojim neprisustvom, i kada sam te satima čekala na aerodromu da bismo krenuli na zajedničko putovanje. Ti si i dalje uporno ostajao kraj nje. I znam, ostajaćeš i dalje, ostaćeš zauvek.

Nisam ljubomorna, naprotiv. Kad sagledam stvari iz svakog ugla vi i jeste jedno za drugo, spremni u svakom momentu da praštate i krupne i sitne stvari i laži i prevare. Ja nisam. Dugo će biti potrebno da oprostim sebi, ali tebi je već odavno oprošteno. Svako lažno obećanje, svaki nedolazak, svaka suza koju sam prolila. Zato joj se vrati i budi kraj nje bez mojih ugriza.

Ova je ljubav loša navika – potrebna, a prokleta. I bilo bi bolje da se nismo nikada ni sreli. Pod kožom si još uvek prokleto tu, ali postepeno se brišeš iz mojih misli. Lošu naviku ću pretvoriti samo u sećanje. I kada prođem pored vas, dok te gledam kako je držiš za ruku, a ona se zadovoljno smeje, ja znam da činim pravu stvar. I kada nam se susretnu pogledi, njen i moj (ti nisi dovoljno jak da me pogledaš) vidim zahvalnost. Zahvalna je što sam te pustila da joj se vratiš. A ja sam joj zahvalna što te je prihvatila. I dok odlazimo u suprotnim pravcima ja osećam da si konačno samo prošlost, osećam da je granica konačno pređena.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: “Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.”