Ljudi koji su pomerali granice: Anna Magnani

Ljudi koji su pomerali granice: Anna Magnani

Ana Manjani (Anna Magnani) bila je italijanska glumica, rođena u Rimu 7. marta 1908. godine. Na filmskom platnu je zasijala igrajući likove stvarnih žena, žena iz naroda koje su iz masovne kulture posle Drugog svetskog rata bile maltene potpuno nestale. Ana je rođena u vanbračnoj zajednici i svog oca nikada nije imala prilike da upozna, a bila je napuštena i od strane svoje majke. Glavni uzor joj je bila baka, koja ju je odgajila. Njeno kratko prisustvo na Akademiji u Rimu dovelo ju je do zabavljačice u rimskim klubovima, specijalizovala se za neke vrste uličnih nastupa, da bi se mogla izdržavati. Nazivali su je i italijanskom Edit Pjaf (Édith Piaf).

Debitovala je na sceni 1926. godine sa filmom “Ana Kristi” (Anne Christie) Eugena Onila (Eugena O’Neilla), a 1928. u filmu “Scampolo”. Međunarodni ugled ostvarila je u ostvarenju “Rim, otvoreni grad” (Roma città aperta), 1945. godine Roberta Roselinija (Roberto Rossellini), nakon Drugog svetskog rata. Prirodna, ne preterano mlada, ne naročito lepa, sa podočnjacima, obučena u crno, u ovom filmu igrala je ženu mučenicu – udovicu sa decom, trudnu, žrtvu nacističkog nasilja. Film je u inostranstvu imao mnogo više uspeha nego u Italiji, a sa njim i Ana. Autentičnost, vitalnost i prirodnost koje je Ana oživela na platnu doneli su joj nagradu na Venecijanskom festivalu već 1947. godine za film “Poštovana Angelina” (L’onorevole Angelina). Sa Roselinijem je 1948. radila film “Ljubav” (L’amore), u kome igra seljanku koja veruje da je njeno nerođeno dete Hrist. Ova uloga je izazvala oštre kritike italijanske katoličke javnosti, što Ani Manjani nije bio prvi skandal. Prvo holivudsko ostvarenje za koje je dobila Oskara je film “Tetovirana ruža” (The Rose Tattoo), gde tumači robusnu udovicu koja vozi kamione. Saradnja sa Marlon Brandom (Marlon Brando) u filmu “Zmijska koža” (The Fugitive Kind) 1959. godine donela joj je još veću popularnost. Igrala je u preko 40 ostvarenja za svog života.

Slika 1 (Ana Manjani)

Prvi brak joj je bio sa Gofredom Alesandrinijem (Goffredo Alessandrini), zbog koga je do 1942, kada su se razišli, glumu ostavila po strani, da bi svoje vreme posvetila mužu. Aferu je imala sa glumcem Masimom Seratijem (Massimo Serato), sa kojim je dobila sina Luku (Luca). Najveća tragedija ju je pogodila kada je Luki ustanovljena dečija paraliza sa 18 meseci. Ljubavnu priču sa Robertom Roselinijem započela je 1945. godine posle filma “Rim, otvoreni grad”. Iz obećanja da će glumiti u njegovom novom filmu koji će joj biti kruna karijere i privatnim problemima – nastao je raskol. Mnogi su je povredili, ali najviše Roberto, jedini čovek kojeg je volela. On je izdao i kao glumicu i kao ženu. Poznati reditelj je izabrao Ingrid Bergman (Ingrid Bergman) za ulogu u filmu “Stromboli” (Stromboli) 1950. godine. To ju je smrtno uvredilo i nikada se nije oporavila od tog udarca. Godinama kasnije, Roselini je na njenoj sahrani plakao kao malo dete. Zračila je seksepilom posebne vrste, izvan svih stereotipa. Znala je da kaže: “Ljubav je kao supa: prve kašike su suviše vrele, poslednje suviše hladne.”

AnnaMagnani 1 Ljudi koji su pomerali granice: Anna Magnani

Mnogi su želeli da saznaju ko je u stvari bila Ana Manjani

Koprena mistika zauvek je prekrivala i njen život i rad. Ana nije bila intelektualka – ona je bila snaga prirode. Ljudi su se pred njom osećali mali. Plašili su se da govore pred njom, jer se nikad nije moglo znati šta će je uvrediti, šta joj neće biti pravo. Bila je veoma osetljiva, puna kompleksa i neke sete koja je izbijala iz svakog pogleda. Život, taj njen nesrećni život, pun bola i intimnih nezadovoljstava, njeni muškarci, bolesni sin – sve ju je to učinilo nepoverljivom.

Najdirljiviju stvar Ana je priznala u jednoj od svojih noćnih ispovesti svom prijatelju: “Trebalo je da se rodim kao seljanka u okolini Rima, da rodim 13 dece i da me muž, svaki put kad otvorim usta, obaspe šamarima. To bi bilo u skadu sa mojom prirodom. Tako je i trebalo da uradim. A ja sam počela da glumim, postala sam Ana Manjani i zauvek ostala nesrećna.”

Umrla je 26. septembra 1973. godine.

Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.


Ana Pantić je student novinarstva, multitasker i folkloraš već više od decenije. Jedino je ljudska glupost može pošteno iznervirati, nikad se ne kaje za ono što uradi, voli kvalitetne ljude i lepe stvari, živi za putovanja i dobru knjigu, užasno je tvrdoglava i zato neizmerno poštuje one koji to znaju da trpe. Smatra da možemo upoznati sami sebe tek kada otkrijemo sopstvene granice, a vodi se citatom “Be yourself. Everyone is already taken.” Oscar Wilde.