“Ja sam previše iskren da bih bio ljubazan.”

(Je suis trop honnête pour être poli.)

Kada biste uradili anketu širom naše zemlje i postavili pitanje ko je bio ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja 2009. godine, nije sigurno koliko biste tačnih odgovora dobili, ali ako biste pitali ko je bio Čkalja, većina bi se setila njegovih najpoznatijih uloga i replika.

Ono što je na našim prostorima bio legendarni kamiondžija, u Francuskoj je bio Mišel Žerar Žozef Koluči (Michel Gérard Joseph Colucci), poznatiji kao Koliš (Coluche).

Rođen u Parizu 28. oktobra 1944. godine u skromnoj porodici, poreklom sa severa Italije, Mišel je rano upoznao senke grada svetlosti. Sa samo tri godine ostao je bez oca i mlada Simona (Simone) pokušavala je da izdržava dvoje dece radeći u cvećari.

Nezainteresovan za nastavak školovanja i dovoljno odrastao da radi, Mišel se oprobao u raznim ulogama. Radio je kao konobar, cvećar, piljar, dostavljač – ali nigde se nije mnogo zadržavao. Tražeći svoje mesto u velikom gradu, pronašao je ljubav prema muzici. Rokenrol sa jedne i Žorž Brasen (Georges Brassens) sa druge strane – postali su njegova inspiracija.

Koliš lagano izlazi iz čaure u kojoj je godinama dremao i čekao da ga probude.

Najpre je svirao na terasama raznih kafea, potom je ušao u svet kabaretske muzike, a u komediju ga je uveo glumac Romen Butej (Romain Bouteille). Uprkos teškoćama da se uklopi, problemu sa alkoholom i konačnom napuštanju trupe, nastupi u poznatom “Café de la gare” bili su odskočna daska, uz pomoć koje je Koliš dotakao zvezdano nebo.

800px Café de la Gare Paris1 Ljudi koji su pomerali granice: Coluche

“Popularnost je kao parfem. Malo je odlično. Ne treba upasti u bocu, inače se pretvara u smrad i svuda ga sa sobom vučemo. ”

Izgledalo je da je još jednom na početku, ali tek kada je ostao sam, mogao je da prikaže svu moć svog zabavljačkog dara. Upečatljivo lice i izuzetna moć transformacije doneli su mu manje uloge na filmu, reklamama, kasnije i na televiziji, a 1976. sarađivao je sa velikanom filmske komedije Lujem de Finesom (Louis de Funès).

Na pozorišnim daskama “Olimpije” prvi put pred publiku izašao je u pantalonama na tregere, žutim cipelama i žutoj majici – kostimu koji će postati njegov zaštitni znak. Postao je glas slobode, koji je Francuska rado slušala. Nije imao milosti prema političarima, osuđivao je licemerje, otvoreno pričao o rasizmu, gladi i netoleranciji. Bio je klovn čijih su se reči plašili veliki: “Političar je profesija u kojoj više vredi imati veze nego savesti.” (Homme politique, c’est une profession où il est plus utile d’avoir des relations que des remords.)

“Komunizam je jedina teška bolest koja nije testirana na životinjama.” (Le communisme, c’est une des seules maladies graves qu’on n’a pas expérimentées sur les animaux.)

Coluche salopette Ljudi koji su pomerali granice: Coluche

Koliš u svom poznatom kostimu

U međuvremenu je osnovao, pa napustio, trupu “Le vrai chic parisien”, oženio se novinarkom Veronikom Kantor (Véronique Kantor) 1974. i učestvovao u radio emisijama.

Upotreba vulgarnih reči od kojih nije želeo da odustane, borba protiv cenzure i oštra kritika vlasti otežala je njegov napredak, ali nije odustao. Nastavio je da stvara, a krajem 1980. najavio je kandidaturu za predsedničke izbore naredne godine. Pod pritiskom je morao da odustane, ali je imao veliku podršku javnosti i njegovi slogani ostali su upamćeni: “Koliš, jedini kandidat koji nema razloga da laže.” (Coluche, le seul candidat qui n’a pas de raison de mentir.)

coluche les élections Ljudi koji su pomerali granice: Coluche

Čak je i Fransoa Miteran u njemu video konkurenciju

Razvod, a potom i smrt bliskog prijatelja Patrika Devera (Patrick Dewaere) jedno vreme su ga odvojili od scene i uvukli u depresiju. Od stvarnosti je bežao uz pomoć alkohola i droga, ali je uspeo da se vrati i ponudi svetu još svojih zamisli i projekata.

Iako je kao glumac i komičar predstavio velika dela, njegovo najveće dostignuće vezano je za humanitarni rad. Svestan teškog položaja u kome su bili mnogi, Koliš je želeo da pomogne: “Nisam ja kriv što neki ljudi gladuju, ali biću ako se ništa ne promeni. (C’est pas vraiment de ma faute si y’en a qui ont faim, mais ça le deviendrait si on y changeait rien.) Godine 1985. pokrenut je “Restaurants du coeur”, projekat koji traje i danas. Besplatna kantina za najugroženije stvorila je osećaj odgovornosti i svojom jednostavnošću oduševila mnoge.

Restos du coeur1 Ljudi koji su pomerali granice: Coluche

“Restos du coeur” ne bi postojali bez njega

Koliš je stradao u saobraćajnoj nesreći 19. juna 1986. godine kod grada Opio. Nerazjašnjene okolnosti i sumnja da je njegova smrt deo zavere nedeljama su bile deo novinskih naslova, ali i kada se magla spustila, nešto je ostalo. Njegov talenat da sarkazmom izmami osmeh, ubedljivost i velikodušnost poznati su čak i onim generacijama koje nisu imale prilike da uživaju u njegovim nastupima, a oni malo stariji sećanja čuvaju na internet stranicama i dalje pišu svom heroju koliko im nedostaje.

Prethodne tekstove iz serijala “Ljudi koji su pomerali granice” možete pronaći ovde.


Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.

Editors choice