Sav Srbin, kao što piše na nadgrobnoj ploči u Smederevu, Dimitrije Davidović (Zemun, 23. oktobra 1789 — Smederevo, 6. aprila 1838) bio je srpski političar, popečitelj (ministar) i diplomata, pisac (zapravo tvorac) ustava, novinar, publicista, izdavač, lični knjažev lekar, sekretar i savetnik, redovni, sistematični čitalac strane štampe, intendant, čovek koji je odvojio boje državne zastave, starao se o protokolu, osmislio grb dinastije Obrenovića i, budimo pravični, umniji i značajniji za politiku Srbije od prznice Vuka St. Karadžića koji se pretvarao da mu je prijatelj.

Začetnik ozbiljne (ako zanemarimo Vukove pošalice i besmislice) srpske štampe i novinstva, koju najzad drži Srbin, Dimitrije Davidović pokrenuo je i devet godina (1813—1822) izdavao, od svoje sirotinje, u Beču, “Novine serbske iz carstvujuščeg grada Vijene” (tako su se isprva, do 1816. zvale, potom “Novine serbske”).

Te novine, kako je zapisao hroničar Svetislav Šumarević u delu “Dimitrije Davidović, biografski momenti” (izdanje Narodne prosvete, Beograd, 1934, strana 11), nisu nijednom reči, kada je tome došao čas, zabeležile smrt svog osnivača, prvog urednika i novinara.

Crkva Uspenja Bogorodice kraj koje je sahranjen Davidovic Ljudi koji su pomerali granice: Dimitrije Davidović

Crkva Uspenja Bogorodice kraj koje je sahranjen Davidovic

Šumarević je patetično zapisao: “Takva je onda bila sudbina svih onih čija zvezda potamni, kako će se naveki ugasiti.” I dodao: “Davidović je umro pobeđen u borbi sa zlim udesom.”

Zaharije Orfelin je dve decenije (1768) pre Davidovićevog rođenja pokrenuo prvu srpsku periodičnu publikaciju “Slavenoserbski magazin”. Objavio je jedan broj. Prve srpske novine – pre Davidovića – izdate su u Beču 14/25. marta 1791. kada je D. Davidović imao dve godine! Objavljene pod imenom “Serbskija posvednevnija novini” behu vlasništvo Grka, braće Publija i Georgija Markidesa Puljo. Izlazile su nepunu godinu, potom su krenule “Slavenoserpskije vjedomostiStefana Novakovića. Te su prestale da izlaze 1794. godine.

Kada su, najzad, “Novine serbske” odlučile da objave vest o Davidovićevoj smrti — pala je u vreme velikih poplava — bila je, do nečitljivosti i zanemarljivosti, izmešana s izveštajima o potopu u zemunskim Donjim vinogradima.

Najznačajniji period Davidovićev trajao je pet godina, proteklih kao pet minuta, između 1830. i 1835. kada je – diplomata u Carigradu – predano radio na rešavanju pitanja srpske autonomije.

Stekao je 1834. položaj popečitelja prosvete i policije i posle pola godine izgubio sva zvanja i privilegije jer je obnarodovan pa hitno stavljen van snage Sretenjski ustav koji je Davidović sačinio po kneževoj zapovesti.

Davidović, među retkim ozbiljno prosvećenim Srbima, uspon na društvenoj lestvici Srbije krunisao je (i urnisao) pisanjem Sretenjskog ustava.

Dalekovide reči

Reči Svetislava Šumarevića o zvezdi koja potamni, deluju patetično i ne može im se, s distance koju je odredilo vreme i omeđili događaji, poreći proročka dimenzija.

Šumarevićeva prigodna knjižica objavljena je pred obeležavanje stogodišnjice Davidovićeve smrti, kada je, u Smederevu, otkriven spomenik ocu srpske štampe, rad vajara Lojza Dolinara.

Tada je osnovan i fond za otvaranje javne biblioteke u Smederevu koja bi nosila ime Dimitrija Davidovića. Sudbina tog fonda je nepoznata. Biblioteka je i dalje bezimena.

Dmitrije Davidovc 1834 delo Urosa Knezevica ulje na platnu zbirka Narodnog muzeja Beograd Ljudi koji su pomerali granice: Dimitrije Davidović

Dmitrije Davidovc, 1834, delo Urosa Knezevica, ulje na platnu, zbirka Narodnog muzeja Beograd

Već 1904. putopisac i istoriograf Feliks Kanic (Felix Philipp Emanuel Kanitz) objavljuje da je, podržan od Bečke akademije nauka, tek uz svesrdnu pomoć gradskog inženjera (pošto monah Hadži Serafim, više od pola veka čuvar crkve Uspenja Bogorodice, a star bezmalo jedno stoleće, nije bio od koristi) našao Davidovićev grob doslovno tik uz zid crkve o kojoj se starao monah metuzalem.

Kanic (1829-1904) više je puta, četiri decenije dolazeći, premrežio Srbiju kao pauk i zaustavio vreme mnogim crtežima seoskih naselja, zaselaka i varoši, opisujući olovkom i perom život u toj egzotičnoj Srbiji. Znao je Srbiju, više no iko sa strane. No, prvi put kročivši u Smederevo – onu varoš koju je bivši ministar i diplomata, bečki student i izdavač odabrao za miran život – bio je spreman da se okrene i ode sa pristaništa, i da varoš nikada više ne vidi. Kanicov opis daleko je od ushićenosti koja je preplavila Dositeja Obradovića kada je, prelazeći u Srbiju, ugledao smederevske predele.

“Kad sam 1859. godine prvi put posetio Smederevo, obala je ličila na ogromnu gomilu đubreta, i da me nisu silno privlačili čuvena tvrđava, neobična draž turske nošnje koju su tada nosili i varoški Srbi, i živopisna gungula na obali, odmah bih se vratio iz one bedne mehane u parobrod koji je prazan stajao uz dok”, zapisao je Kanic.

Smederevo je, deset godina (1888) pre Davidovićevog rodnog Zemuna, jednu ulicu imenovalo po Dimitriju Davidoviću, a na svesrdno zalaganje Branislava Nušića koji je u toj varošici proveo deo detinjstva. Komediograf je, takođe, uz Ujedinjenu omladinu, obnovio i zapušten Davidovićev grob. Ali korov i dalje buja. Ne može se reći da se bilo šta valjano i kako se pristoji održava ako se jednom u 175 godina oplevi korov.

U Smederevu je lako zapustiti što god vam padne na um. Na fasadi jedne zgrade na Karađorđevom trgu u Smederevu bila je bronzana tabla na kojoj je pisalo da je na tom mestu bila Davidovićeva kuća. Bronzane ploče u Smederevu veoma su tražene, pa je i ta netragom nestala.

Sekretar kneza Miloša

Zapavši u dugove zbog kupovine štamparije u Beču, a po nagovoru Vuka Karadžića (koji je i sam uredio dva broja novina dok je, zbog ženidbe, glavni urednik odsustvovao) Davidović prelazi u Srbiju i postaje sekretar knjaza Miloša Obrenovića. Izgleda da je Davidović umeo sa knjazom, i mada obojica plahoviti i svojeglavi, dobro su, s promenljivim uspehom, sarađivali.

Davidović je prvi u istoriji Srbije podneo pisanu ostavku na službu i položaj kod knjaza kada je video fizičko kažnjavanje Đorđa Protića, pisara Narodnog suda. Davidović je, potresen, uz ostavku tražio i pasoš za Rusiju. Knjaz nije prihvatio ostavku, a ni dozvolu za pasoš.

Milos Obrenovic rad Pavla Djurkovica 1824 Ljudi koji su pomerali granice: Dimitrije Davidović

Miloš Obrenović, rad Pavla Đurkovića, 1824.

Davidović je na kraju popustio i nastavio je službu u Knjaževoj kancelariji. Verovatno pod uticajem tog slučaja i prema savetima Vasilija Popovića, knjaz je prestao fizički da kažnjava činovnike.

Davidović je veoma cenio srpskog pisca Milovana Vidakovića, i poverio mu, pre no što je zaprosio nevestu, da će deci dati imena iz Vidakovićevih romana: sinu Svetozar, kćeri Draginja. Odista, sinu iz prvog braka dao je ime Svetozar, a u drugom braku kćerki ime Savka – po prvoj supruzi koja je umrla na porođaju (1819). Svetozara su odnegovale tri Savkine sestre.

Prva supruga donela je Dimitriju u miraz 23,000 forinti, druga 7,000, pa je Davidović, vazda čuvaran i štedljiv, miraze združio i utrošio na kupovinu štamparije.

U Srbiji je Vuk St. Karadžić vazda imao više slave no zasluga. Malo ko prozbori istinu o nastanku azbuke i njegovom malenom udelu u tome, a nesrećni Savo Mrkalj iz psihijatrijske bolnice nije mogao da se bori, jer je, delom zbog te borbe, postao sumašedši.

Kad neko, uz zasluge ili bez njih, stekne ugled, podrazumeva se i položaj, tada može što niko ne može.

Vuk nije propuštao priliku da se podsmehne Dimitriju, pa, pored ostalog, nije priznavao, što bi pametnome moralo biti očigledno, da su “Novine serbske”, jezgro srpske kulture, od znatne koristi pomenutom Vuku u skupljačkom radu, pa i u toj borbi za srpski jezik jer je Jernej Kopitar, da zapišem, za Vuka doznao čitajući upravo te novine.

Uistinu, Vuk je bio bezmerno sujetan i gord na svoje prenaglašene zasluge, zastrašujuće srebroljubiv, prosto bolesno gramziv. Hvale vredno načelo koje se bez valjanog razloga pripisuje Vuku – “Piši kao što govoriš” – iznedrio je čemerni Savo Mrkalj, koji je, pored drugog, zbog borbe za srpski jezik dopao ograđene bolnice.

Srpski su govorili znameniti Jakob Grim (Jacob Grimm), Vilhelm fon Humbolt (Wilchelm von Humboldt), Johan Volfgang fon Gete (Johann Wolfgang von Goethe) i pesnikinja Tereza Albertina Lujza fon Jakob (Therese Albertine Louise von Jakob).

U školi, verovatno i sada, pogrešno uče da je Gete jedino zahvaljujući Vuku naučio srpski i upoznao našu narodnu epiku. Istina je da je zasluga do Tereze Albertine Lujze fon Jakob, autorke dve knjige prevoda srpskih junačkih pesama na nemački jezik. Ona je, u svakoj prilici – a bilo ih je više no što je Vuk mogao mirno da podnese –  govorila da je Vukovo znanje nemačkog jezika katastrofalno. Uveren sam da je znala šta govori. I o kome. I zašto.

Vuk, nosilac carskog ordena i član Pruske akademije nauka, koji je uporedo tražio penziju od srpskog knjaza i od ruskog cara, uređujući dva broja “Novina serbskih”, zapravo je preteča današnjih urednika tabloida koji objavljuju svakojake koještarije. Tako je Vuk u tim novinama objavio vest o svinji u Londonu koja zna čitati, pisati i računati; igra karte, pokazuje u minut tačno, koliko je sati, svakome pogodi koliko ima godina i čita mu misli! Veća budalaština ni deci ne pada na um, a teško je i zamisliti. Ko, pak, veruje da je Vuk to s najboljom namernom smislio da čitateljstvo rasuždeniju privoli, grdno se vara.

Vuk je, izgleda, bio šeret veći no što dolikuje čoveku s misijom kakva je njemu pripala. Objavio je, dok nije bio pod nadzorom, da je “u Londonu jedan majstor dobio privilegiju da proizvodi pastu za cipele koja daje tako visok sjaj da gospoda cipele i čizme koriste za ogledanje, muži se i briju gledajući u čizme, a gospožde dok se doteruju!”

Knjaz je Davidovića često, delom i zbog toga što je potonji stišao Miletinu bunu, iz milošte, zvao Švrćom i Kumašinom. No, nije mu smetalo da Dimitrija zazirući od prigovora velikih sila, zbog Sretenjskog ustava, otpusti iz službe.

U nas ništa nije postojano

Davidović je Ustav napisao po ugledu na Monteskjea (Charles-Louis de Secondat, baron de La Brède et de Montesquieu), francuskog filozofa, književnika, moraliste, političkog teoretičara i preteču sociologije iz doba prosvetiteljstva (posebno prema knjizi “O duhu zakona” koja je odigrala presudnu ulogu i na izvođenje reformi u Francuskoj posle revolucije 1789).

Po Sretenjskom ustavu vlast više nije bila usredsređena u dotle svemoćnim knjaževim rukama, već podeljena na zakonodavnu, sudsku i izvršnu.

Ustavom je Davidović utvrdio i boje državne zastave: crvena, bela, plava.

Donošenje Sretenjskog ustava izazvalo je žestoko reagovanje. Ustav su osudile sve tri velike sile zainteresovane za Srbiju – Turska, Rusija i Austrija. Davidović je insistirao da je donošenje Ustava unutrašnja stvar Srbije.

Knjaz je tokom pisanja Ustava upozoravao Davidovića: “Motri, kumašine, da se u čemu ne spotaknemo. Ti bar dobro znaš s kim mi imamo posla.”

Međunarodni pritisak je pored ukidanja Sretenjskog ustava doveo do toga da knjaz, ističući negativne strane uređivanja “Novina srpskih”, smeni Davidovića sa svih državnih funkcija. Prvo mu je oduzeto zvanje knjaževskog savetnika, kasnije mu je dopušteno da u potpisivanju može dodavati to zvanje. Ostalo mu je samo zvanje dejstvitelnog sovjetnika koje je imalo dekorativan karakter. U novoosnovani Državni savet na Petrovskoj skupštini (1835) Davidović nije ušao.

Ne samo da je ostao bez službe već je morao da napusti prestonicu Srbije i da se, pošto mu knjaz nije dozvolio da se preseli u Beograd, nastani u Smederevu. Praktično je Davidović proteran u Smederevo.

Knjaz nije bio lično ogorčen na Davidovića i više puta ga je pozivao da ga poseti u Požarevcu, Beogradu i Sokobanji. Knjaz je planirao 1837, pošto je Davidović već bio u Smederevu, da kumašinu poveri vaspitavanje svoje dece. Više puta Davidović je prisustvovao diplomatskim svečanostima.

Ali, kao što se moglo očekivati, Ustav je ukinut 45 dana od proglašenja.

Osobito je knjaz zamerio Davidoviću što je Ustav prekomerno hvalio u novinama: “Ja  sam mislio”, izdiktirao je Miloš pisaru poruku, “da je od sviju naši učeni ovdje najluđi Zorić, što ide po ovom snegu, po čaršiji, i puca svejednako iz puške, te lovi vrapce, i baš sam mislio da ne ima nikoga luđeg od njega; a vi, uprav da vam kažem, još ste od njega luđi.”

Posle tako odmerenih reči svetloga knjaza, Davidović, rezigniran i bolestan, sklonio se u smederevsku varoš.

“U nas ništa nije postojano”, zapisao je razočaran, uvređen, odbačen, “osim jedno samo — nepostojanstvo, koje ostaje postojano za svagda.”

U Smederevu je Davidović kupio 40 kosa livada, osam dana oranja, deset motika vinograda i nekoliko stotina stabala šljiva na periferiji Smedereva, u poetesu Ćirilovac koji je početkom sedamdesetih godina bahato preimenovan u Kovačićevo.

“Izabrao sam za buduće mesto moga prebivanja i dece moje Smederevo, koje mi se zbog lepe prirode položenija svojega najzgodnije mesto čini, te u njemu kao knjaževski sovjetnik prebivam.” (“Srpske novine”, broj 145, od 10.  juna 1836).

Nema plate ko ne služi

U “Spomenici Dimitrija Davidovića” (Beograd, 1938, izdanje štamparije Đ. Anđelkovića) ne bez osnova kaže se da se Davidović nije opredelio za Smederevo zbog lepih predela, kojima se, posle manastirskog života, divio Dimitrije (u monaštvu Dositej) Obradović već više, ako ne i jedino, zbog položenija svojega jer je kroz Smederevo prolazila tatarska pošta iz Evrope za Carigrad pa je lako mogao doći do novina, knjiga i lekova, a i čaršija je bila bogata gotovo kao i beogradska.

Na imanju je Davidović provodio najveći deo godine (povremeno je, na Milošev zahtev, odlazio knjazu da mu se nađe u državničkim poslovima), a zimu u kući koju je započeo da diže u gradskom jezgru. Kuću nikad nije dovršio jer su mu neredovna penzija i pokloni koje mu je Miloš, u retkim trenucima milosti, povremeno slao bili nedovoljni. Zbog toga je tražio novčanu pomoć računajući da mu je, zbog ranijih zasluga, neće odbiti. Odgovor je bio zvaničan: “Izveštavamo vas da se nikome koji ne služi plata davati ne može…”

Pored izdavanja “Novina serbskih” u Beču, čiji je značaj i Miloš uviđao pa je, 1816, poslao sto dukata pomoći, Davidović je, prelaskom u Srbiju, najpre u Beogradu, potom u Kragujevcu izdavao “Serbske novine”, zatim, 1815. počinje izdavanje “Zabavnika” (deset svezaka). Davidovićeva “Dejanija k istoriji serbskoga naroda” tri decenije behu jedina iz koje su se Srbi upoznavali sa veličinom praotaca.

Jovan Skerlić u “Istoriji nove srpske književnosti” zapisao je da je u jesen, 1813. Vuk prešao u Austriju. Dolazak u Beč bio je presudan. Tu je došao u dodir sa obrazovanim srpskim piscima koji su se okupljali oko tek pokrenutih “Novina serbskih”. Tu se, što je važno, upoznao sa Kopitarom koji ga je uveo u književni rad.

novine serbske iz avgusta 1813 Ljudi koji su pomerali granice: Dimitrije Davidović

Novine serbske iz avgusta 1813

U “Novinama serbskim” započele su i prve polemike između Vuka i njegovih protivnika. Ljuba Stojanović u “Životu i radu Vuka Stefanovića Karadžića” tvrdi da je Kopitar ubedio nemačkog livca i rezača slova Šada, koji se doselio u Beč da, pored grčke, osnuje i slovensku štampariju, ne zbog knjiga koje je i Pešta vrlo malo štampala već zbog “Novina serbskih”.

Davidović je imao visoko mišljenje o Vuku i u pismima ga je pozdravljao rečima budite mi zdravi i ljubite me kao što Vas ja ljubim. Vuk je često nekorektno pisao o Davidoviću, naročito Lukijanu Mušickom, a u prepisci Jernej Kopitar i Vuk cinično su Davidovića zvali “Filosof” jer je posle druge godine napustio studije filozofije i prešao na medicinu, a kasnije bio i knjažev lekar, iako ni medicinu nije okončao.

Davidovićevo delo doživelo je da se, pri obeležavanju stogodišnjice od smrti, pomene, a dalje je, nažalost, ostalo na rečima profesora kragujevačke gimnazije i prvog srpskog heleniste Vukašina Radišića, koji je 1838. rekao da o Davidoviću treba govoriti ozbiljno ili nikako.

Milovan Vidaković je, veoma dobro znajući Davidovića, kratko i tačno zaključio: “Rod je svoj preko mere ljubio.”­


Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.

 

Editors choice