Mileva Marić rođena je 19. decembra 1875. godine u Titelu, kao najstarije od troje dece Miloša Marića i Marije Ružić Marić. Roditelji su joj dali nadimak Mica i razmazili je, zbog pomerenog kuka s kojim se rodila, a zbog kog je hramala. Još kao dete pokazivala je dar za matematiku i jezike, slikanje i muziku. Srednju školu započela je u Novom Sadu, da bi se potom prebacila u Sremsku Mitrovicu, zatim Šabac, a kad  je napunila petnaest godina, otac joj je sredio specijalnu dozvolu da pohađa mušku privatnu Kraljevsku srednju školu u Zagrebu. Položila je prijemni ispit i upisala deseti razred 1892. U Zagrebu je imala najviše ocene iz matematike i fizike. Međutim, te godine se razbolela, pa se preselila u Švajcarsku, gde je u novembru mesecu krenula da pohađa Žensku srednju školu u Cirihu, u to doba jednom od svega nekoliko evropskih gradova s univerzitetom koji je primao žene. Položila je maturu nakon dve godine i počela da studira medicinu, ali se do oktobra prebacila na univerzitetski Politehnički institut. Bila je jedina devojka u grupi od šestoro studenata, i tek peta prihvaćena na PU. Jedan od njenih kolega bio je i mladi Albert Ajnštajn, sedamnaestogodišnjak, s kojim se vrlo brzo sprijateljila.

mileva1 Ljudi koji su pomerali granice: Mileva Marić

Milevina prva godina studija bila je veoma uspešna, a drugu je započela semestrom u Hajdelbergu. Ona i Albert ostali su u kontaktu dok je bila odsutna. Ona je njemu vrlo detaljno opisivala svoje zadovoljstvo studijama, dok je on nju zvao “malom pobeguljom“, moleći je da se brzo vrati. Mileva se vratila u Cirih, i do proleća 1899. sva formalnost je nestala. On je nju zvao Lutkica, a ona njega Džoni – uplovili su u ljubavnu vezu i počeli da žive zajedno, deleći ljubav i udžbenike. Roditelji Marićeve bili su tolerantni, znajući da su mali izgledi da se ona uda, uzimajući u obzir njenu inteligenciju i njen fizički nedostatak. Njegovi roditelji, međutim, protivili su se vezi po svakoj osnovi: prestara je za njega, knjiški je moljac, hroma, i nije jevrejskog porekla, već slovenskog. Ali što je veći bio otpor, to je više Mileva štitila Alberta, smeštajući njegove interese ispred svojih. On je zahtevao sve njeno vreme, a ona je za to žrtvovala svoje studije i prijatelje. Leta 1900. oboje su pali na završnim ispitima – da bi položili, bilo je potrebno da imaju prosek 5 na skali od 1 do 6; Ajnštajn je imao 4.9 i njegova ocena zaokružena je na 5, pa je ipak diplomirao, a na Milevinu prosečnu ocenu, četvorku, uticala je slaba ocena iz teorije funkcija, 2.5, iako je dobila visoke ocene iz fizike.

Nakon neuspeha na ispitima, Marićeva je ostala u Cirihu, radeći kao asistent u laboratoriji i prepremajući se da ponovo polaže ispite. Ajnštajn je otišao u Italiju u posetu porodici. U maju su se sastali na jezeru Komo na par dana. Nekoliko nedelja kasnije, Mileva je otkrila da je trudna. U julu je ponovo pala na ispitima, čak i ne povećavši ocenu, a prekinula je i pisanje diplomskog rada, za koji se bila nadala da će se razviti u doktorsku tezu. Krajem januara 1902. Mileva je rodila kći Liserl, kod kuće u Novom Sadu. Nema podataka o tome da je Albert otišao da vidi dete. Ali svakako, nikada dva fizičara nisu imala bliži odnos od njih dvoje: Mileva i Albert zajedno su jeli, spremali ispite, delili ideje i udžbenike, zajedno su spavali, podizali decu i razgovarali o fizici. U slobodno vreme ona je često svirala klavir, prateći Alberta na violini, i tako su zabavljali prijatelje, grupu koja je postala poznata kao “Olimpijska akademija“. Uprkos protivljenju svojih roditelja, u bernskoj Gradskoj većnici 6. januara 1903. Albert Ajnštajn oženio je Milevu Marić, svoju koleginicu i saradnicu. Svedoci na skromnom venčanju bili su članovi Olimpijske akademije, Moris Solovin i Konrad Habiht. Nisu imali medeni mesec, a proslava se sastojala samo iz ručka u restoranu. Njihov brak bio je intelektualno partnerstvo. Ajnštajn se divio Milevinoj tihoj nezavisosti i intelektualnoj ambiciji. Smatrao se srećnim što ju je našao: “biće koje je meni ravno i koje je jako i nezavisno kao što sam i sam“, pričao je.

mileva2vencanje Ljudi koji su pomerali granice: Mileva Marić

Negde oko njihovog venčanja, Liserl je obolela od šarlaha. Šta se desilo sa njom i koja je bila njena sudbina, nije poznato; moguće je da je umrla od bolesti, ili da je data na usvajanje negde u Srbiji. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete više nije bilo s njom. Njihov zajednički život započeo je s Ajnštajnovim radom u Švajcarskoj kancelariji za patente u Bernu, i slobodnim vremenom posvećenim fizici. Mileva je pokušavala da se izbori sa gubitkom karijere i ćerke. Baš pre njihove druge godišnjice braka, Nobelova nagrada za fiziku dodeljena je Mari i Pjeru Kiri, i to je svakako bio bolan podsetnik na to da se i ona nekad nadala karijeri. Ali sledeća godina krenula je dobro. Albert je dobio povišicu, a Mileva rodila bebu, Hansa Alberta; 1905. bila je još bolja. Mileva je pisala Heleni Savić, prijateljici iz Srbije: “Završili smo neka važna posla koja će mog muža učiniti svetski poznatim.“

Rane 1905. Albert je imao dvadeset šest godina i radio je šest dana nedeljno. Mileva je bila domaćica od dvadeset devet godina sa detetom u krilu. Niko manje od njih dvoje ne izgleda kao da će promeniti svet, ali ovo je Ajnštajnova annus mirabilis, čarobna godina. U rasponu od sedam meseci, Ajnštajn je dostavio revolucionarne članke Analima fizike (Annalen der Physik), najboljem fizičkom časopisu u Evropi. Svaka teza elegantno uklanja gredu iz strukture dotad prihvaćene naučne teorije. Brojeći samo 43 stranice, ovih nekoliko papira ponudili su veliki deo okvira za fiziku dvadesetog veka.

Njegov zadivljujući rad nije se pojavio niotkuda. Između 1902. i 1904. Ajnštajn je napisao tri “otprilike“ spisa, od kojih je svaki sadržao komadić ideje, ili novi način da se misli o strukturi materije, prirodi radijacije, interakciji svetla i materije. Ove ideje bile su u mirovanju dok se nisu pojavili rezultati spisa iz 1905. U dodatku člancima iz časopisa, Ajnštajn je izložio i disertaciju, predlažući metod za određivanje broja i veličine jona. Upoređena sa drugim sjajnim njegovim dometima iz 1905, ovo i nije bila inspirišuća tema. Ali delo je izdržalo test vremena, i citirano je češće od bilo kog drugog njegovog dela. Ova godina bila je vrhunac naučnog dostignuća, momenat razvođa u istoriji fizike. Za prvi članak, objavljen u martu, o kvantu svetlosti i fotoelektričnom efektu, dobio je Nobelovu nagradu. Druga dva rada, objavljena u junu i septembru, bila su Specijalna teorija relativiteta i Ekvivalencija mase i energije.

Deceniju nakon annus mirabilis, Albert je imao rukopis na temu opšte teorije relativiteta. To je bio vrhunac njegove karijere. Poslednje tri decenije svog života proveo je tražeći jedinstvenu teoriju koja će povezati gravitaciju i svetlo. Nikada nije uspeo.

Godine 1909. Ajnštajn je podneo ostavku Univerzitetu u Bernu, napustio svoj posao u Kancelariji za patente i postao profesor na Univerzitetu u Cirihu. Takođe je počeo i da se dopisuje sa bivšom ljubavnicom. Da bi vratili mir, Ajnštajnovi odlaze na odmor. Njihov drugi sin, Edvard, rođen je 1910. Sledeće godine Albert je preselio svoju porodicu u Prag, gde je predavao na Univerzitetu Karl–Ferdinand. Vratili su se u Cirih 1912. – ali ne i u stari život, kako se Mileva nadala. Albert je našao novu ljubavnicu – svoju rođaku Elzu Levental. Na svoj trideset četvrti rođendan dobio je čestitku od Elze. Te večeri Mileve nije bilo na proslavi.

Godine 1913. Ajnštajn je zamoljen da dođe da predaje u Berlin, čemu se Mileva veoma protivila, između ostalog zato što je Elza živela u Berlinu. Avgusta te godine Ajnštajnovi su otišli na odmor. U septembru su zajedno posetili Milevine roditelje u Titelu, i na dan odlaska u Beč Mileva je sinove krstila u pravoslavnoj crkvi. Nakon Beča, Ajnštajn je posetio rođake u Nemačkoj, a Mileva se vratila u Cirih. Posle Božića otputovala je u Berlin i odsela kod prijatelja, koji joj je pomogao da nađe smeštaj za njihovu predstojeću selidbu, zakazanu za april 1814. godine. Mileva i Albert napustili su Cirih krajem marta: Albert je prihvatio mesto predavača na berlinskom Univerzitetu, kao i članstvo u prestižnoj Pruskoj akademiji nauka.

mileva3 Ljudi koji su pomerali granice: Mileva Marić

Mileva Marić postajala je sve nesrećnija u Berlinu. Ubrzo nakon što su se doselili, Ajnštajn je insistirao na strogim uslovima koje je ona morala da poštuje ako želi da ostane s njim: dao joj je i dugu listu pravila, s naredbama poput “moraš odmah da mi odgovoriš kad te nešto pitam“. Stoga se Mileva u julu s dečacima vratila u Cirih. Nadala se da će se i Albert vratiti. Ali on je počeo da živi s Elzom i dovršio svoju Opštu teoriju relativiteta.

Godine 1916. Albert je od Mileve zatražio razvod. Ona se tom prilikom onesvestila i odvedena je u bolnicu; Albert je mislio da se pretvara. U avgustu dolazi Helena Savić da proveri kako je Mileva. Ona je prikovana za krevet, stoga Helena uzima dečake na mesec dana, dajući Milevi vreme za oporavak. U oktobru je još uvek bila bolesna, pa je njena sestra Zorka poslata da se brine o Milevinim sinovima, ali Zorka je tada doživela nervni slom, i provodi naredne dve godine u Švajcarskoj psihijatrijskoj klinici.

Najzad, Mileva je posle rata pristala na razvod, pod uslovom da novac od eventualne Nobelove nagrade pripadne njoj. Začudo, Albert se složio, i sada je bio slobodan da se oženi Elzom. Obavezao se da Milevi šalje godišnje izdržavanje od 5600 maraka, u četiri rate, što je bilo manje od polovine njegove plate. Kako se 1919. približavala kraju, posmatranja solarne elipse dokazuju Opštu teoriju relativiteta. Mileva ima četrdeset četiri godine; razvedena je i hronično bolesna; preživela je gubitak karijere, ćerke i muža. Albert ima četrdeset godina, on je svetski poznata ličnost i spreman na dalja istraživanja, ali nikad nije ponovo stvorio nešto onog standarda kao što je bio njegov rad 1905. Mileva je imala nešto novca od razvoda, i zarađivala još tako što je primala podstanare i davala časove matematike i muzike. Život je bio podnošljiv. Ali kako je počela 1920, Milevu su pozvali u Novi Sad. Njeni ostareli roditelji nisu se mogli sami izboriti sa rastućom paranojom i neprijateljstvom njene sestre Zorke. Mileva je ostala u Novom Sadu tri meseca, i ponovo se vratila u Srbiju 1922, jer je Zorka spalila veliku sumu novca sakrivenu u praznoj štali. Njihov brat Miloš mislio je da je to namerno uradila. Događaji su se smenjivali zapanjujućom brzinom: Zorka ima još jedan nervni slom, Miloš umire od srčanog udara, Mileva svoju sestru i zvanično proglašava neuračunljivom, i Albert osvaja Nobelovu nagradu.

Albert je bio na turneji predavanja na Dalekom istoku kada se to desilo i nije mogao da prisustvuje decembarskoj ceremoniji. Tek je 1923. dobio nagradu za 1921. On je prosledio novac Milevi. Bio je to najmanji iznos koji je Nobelova fondacija ikad poklonila, samo 121,572 švedskih kruna (vrednih oko 348,000 američkih dolara 2003. godine). Mileva je novac uložila u tri kuće u Cirihu, od kojih je u jednoj sama živela.

mileva5sa sinom Ljudi koji su pomerali granice: Mileva Marić

Sledeće godine Albert se zaljubio u prijateljevu nećaku. Da bi je zadržao u Berlinu, zaposlio ju je kao “sekretaricu“. Elza je dopustila Albertu da viđa svoju družbenicu dvaput nedeljno, pod uslovom da se za to ne sazna. Međutim, Albertu je postajalo sve dosadnije tokom godina. Aprila 1928. zaposlio je pravu sekretaricu, Helen Dukas, koja će ostati sa njim do njegove smrti.

Godine 1929, Mileva ima pedeset tri godine. Tokom sledećih deset godine izgubiće sve što joj je bitno. Počelo je kad je Edvardu dijagnostifikovana šizofrenija, te je smešten na univerzitetsku psihijatrijsku kliniku, što je koštalo Milevu jedne kuće; potom je Albert izbegao antisemitizam nacističkog Berlina tako što je emigrirao u Ameriku sa Elzom i Helen. Na sledeću Novu godinu umrla je Milevina majka, a tri godine kasnije Mileva je otišla kući poslednji put, da sahrani Zorku. Nakon toga, Hans Albert, njegova žena i njihovo dvoje dece preselili su se u Sjedinjene Države, a u roku od nekoliko meseci umrlo je Milevino najmlađe unuče.

Sama Mileva umrla je u bolnici sa 72 godine, 4. avgusta 1948. u Cirihu, i sahranjena je na Nordhajm groblju. Njena čitulja u novinama nije pominjala Alberta. On je sada bio penzionisani udovac od 69 godina. Džoni će nadživeti Lutkicu sedam godina

Ajnštajn je umro 1955, načinivši Ota Nejtana i Helen Dukas poverenicima svojih ličnih dokumenata. Njih dvoje bili su žestoko zaštitnički nastrojeni i sprečili izdavanje knjige žene Hansa Alberta, Fride, 1958. godine, zato što je sadržala citate iz pisama koja su napisali Albert, Mileva i njihovi sinovi.

Više od decenije kasnije, Prinston Pres započinje rad na dvadesetosmotomnom izdanju Prikupljenih spisa Alberta Ajnštajna. Nejtan je zaustavio projekat jer se posvađao sa nekoliko urednika. U međuvremenu, spisi se opet kopiraju jer Ajnštajnov testament nalaže da, kad Dukas umre, svi originali moraju na Hebrejski univerzitet. Ona je umrla 1982, ali projekat se nastavlja, i koristi kopije. Do 1985. Fridina knjiga već je davno zaboravljena. Urednik Prikupljenih spisa Džon Stejkl čuo je o nekim ranim “ljubavnim pismima“ u rukama Ajnštajnovih rođaka u Kaliforniji. Našao je Evelin Ajnštajn u Berkliju. Ona ima neobjavljen rukopis svoje majke, ali ne i pisma. Potraga vodi do sefa, i tajnog skladišta 400 pisama. Projekat odlaže izdavanje Prvog toma, tako da može biti uključeno i 51 pismo. Knjiga je izašla 1987, i naučni svet brujao je ime Mileve Marić. Javnost dobija dah priče 1992, kada se objavljuju Ljubavna pisma.

Milevin život ukrstio se s Albertom Ajnštajnom na 52 godine. Veliki deo njene priče otkriven je iz njihovog ličnog dopisivanja, kao i iz pisama koje je razmenila sa užom porodicom i prijateljima. Ali interpretacija dokaza često uzrokuje srčane rasprave – s jedne strane, Albert Ajnštajn naučni je svetac, i prihvatanje Mileve kao njemu ravne bilo bi bogohulno. S druge strane, postoje čvrsti dokazi da je Ajnštajn svoju ženu sramno tretirao, i oni uvode sumnju da je posmatrao i njenu karijeru s jednakom nemarnošću. Čak i da Ajnštajn nije ništa napisao nakon 1905, istorija bi ga i dalje smestila među najblistavije umove dvadesetog veka. I danas, uz pomoć super-kompjutera, teško je zamisliti da bi neki naučnik mogao proizvesti toliko značajnog rada, na raznovrsne teme, tokom samo jedne godine. Ipak, Ajnštajn je to uradio bez kompjutera, dok je radio puno radno vreme. Ili?

mileva4 Ljudi koji su pomerali granice: Mileva Marić

Ima nekoliko eminentnih naučnika koji veruju da je Mileva možda sarađivala na bar nekim spisima iz 1905. Među njenim pristalicama jeste i Abram Jof, cenjen član Sovjetske akademije nauka. Od 1902. do 1906. Jof je radio u Minhenu kao asistent V. K. Rentgena. Pošto je Rentgen bio član uredništva Anala fizike, Jof je lako mogao videti originalne ruopise iz 1905. Nesrećom, Jof je umro 1960, pre nego što je iko bio zainteresovan za Milevu. Ali postoji bar jedan štampani izveštaj u kom Jof izjavljuje da je on lično video imena dva autora na spisima iz 1905, tačnije, Specijalnoj teoriji relativiteta: Ajnštajn i Mariti (hungarizovan oblik od Marić). Marićeva se retko potpisivala kao Mariti – samo u važnim zvaničnim dokumentima, kao što je, na primer, matična knjiga venčanih. To što Jof tvrdi da je video oblik “Mariti“ navodi nas na zaključak da je video originalni rukopis Specijalne teorije relativiteta – rukopis koji je kasnije izgubljen.

Mnogi naglašavaju činjenicu da nikad nije diplomirala, implicirajući time da nije bila intelektualno jednaka Ajnštajnu. Ali to nije tačno. Postoje neki tragovi u pismima koje je Mileva razmenjivala sa Albertom i njihovim prijateljima. U Ljubavnim pismima piše da je Ajnštajn imao blisku saradnju s Marićevom. On pominje “našu” teoriju i “naš” rad. Međutim, ova pisma napisana su u studentskim danima, najmanje četiri godine pre radova iz 1905. Ali pisma su i veoma izmenjena, a izostavljeni su uglavnom delovi iz Milevinih pisama. Zašto je to učinjeno? Da li će urednici Prikupljenih spisa Alberta Ajnštajna objaviti ili učiniti dostupnima cela Milevina pisma? Neki smatraju da se čak i njen diplomski rad zapravo bavi teorijom relativnosti, ali ovaj rad nije pronađen u arhivi Instituta. Usred sve te debate, urednici Prikupljenih spisa Alberta Ajnštajna imali su neutralnu teoriju: “Nismo našli dokaz koji bi pokazao njeno aktivno učešće u njegovom naučnom radu, ali ne možemo ni da potpišemo da nije ništa radila. Jednostavno ne znamo.“

mileva6sa sinovima Ljudi koji su pomerali granice: Mileva Marić

Nekima je sumnjivo što se Ajnštajn složio da će ceo iznos Nobelove nagrade dati Milevi Marić; ali i drugi dobitnici Nobelove nagrade delili su svoju nagradu sa svojim bivšim ženama. A sam Albertov i Milevin sin, Hans Albert, rekao je da se, udajući se za Ajnštajna, njegova majka odrekla svojih naučnih ambicija. Nikada ništa nije objavila, niti su je Ajnštajnove kolege ikada pomenule kao učesnika u njegovim radovima. I, konačno, sama Marićeva nikada nije tvrdila da je igrala ikakvu ulogu u Ajnštajnovom naučnom radu. Kad su je pitali zašto nije insistirala na priznavanju zasluga za njihov zajednički rad, odgovorila je: “Mi smo jedan kamen; ein stein.”

Ajnštajn je rekao prijateljima da je njegova žena radila za njega matematiku. Kada pogledamo koliko je bitan matematički aspekat rada o specijalnoj teoriji relativiteta iz 1905, koji se mnogo oslanja na izvođenja Lorencovih transformacija, jasna je važnost uloge pomoći prvoklasnog matematičara. Prikupljeni spisi Alberta Ajnštajna imaju i fotokopiju Albertove sveske iz matematike s fakulteta, kroz koju je Mileva prošla i ispravljala njegove greške. Ipak, mit o usamljenom Ajnštajnu, koji potpuno sam piše sjajne radove 1905. – ostaje.

Potpuna istina o Milevi Marić i njenoj ulozi u radu koji se danas pripisuje isključivo Ajnštajnu biće poznata kada njena originalna pisma postanu dostupna naučnicima. Postoji i slabašna nada da će se možda naći njen diplomski rad. Svakako, o njenom životu i njenom radu u oblasti fizike mora još da se istražuje. Tačno je da je Albert Ajnštajn nesumnjivo bio genije i originalan mislilac. Ali samo smisao za pravdu i fer plej zahteva da se zasluge daju onome čije su; i u tom duhu svet bi trebalo da zna ime jednako brilijantne naučnice, Mileve Marić.


Tihana Smiljanić voli duge razgovore sa svojim prijateljima, koji je vide kao mešavinu Hermione Grendžer i Keri Bredšo, zaljubljenu u ljubav, kao nekoga ko svet vidi u tufnama, a u njemu voli kafu, putovanja, Beograd, Istraživačku stanicu Petnica i somborsku zelenu pijacu.

Editors choice