Ljudi koji su pomerali granice: Natalija Cvetković

Ljudi koji su pomerali granice: Natalija Cvetković

Navršilo se, gluvo, stodvadesetpet godina od rođenja i osamdesetpet od smrti  Natalije Cvetković, treće kćeri Koste jorgandžije i Milke, domaćice. Buduća slikarka rođena u Smederevu, 4/17. juna 1888, preminula u Beogradu, 19. aprila 1928. Nekoliko godina po Natalijinom rođenju, porodica Cvetković seli se iz Smedereva u Beograd.

Natalija se školovala (što je u Srbiji devetnaestog stoleća bilo  nezamislivo, neshvatljivo, neprihvatljivo, nedopustivo i neverovatno)  u umetničko–zanatskim školama Bete i Riste Vukanović (1900–1905), potom u Minhenu (1905–1908) i Parizu (Academia Julian) od 1908. do 1909. Znana je i upamćena u srpskom slikarstvu što, nije dovoljno da se i u Smederevu što god uradi da bi slikarku otrgli od zaborava. Ili je odviše, što je likovne enciklopedije ne zaboravljaju.

Natalija Cvetkovićč Za sivacom masinom 1913 ulje Ljudi koji su pomerali granice: Natalija Cvetković

Natalija Cvetković, Za šivaćom mašinom, 1913, ulje.

Makar bijenalno da se slikari okupe u Smederevu, druže, slikaju, razgovaraju, pa će se spomenuti ime slikarke koja je bila, pored ostalog, ratni slikar. To se uopšte ne sme zaboraviti. Bila je dobar slikar i hrabra žena. Treba, makar uzgred, dopisati, da Smederevo danas nema takvog slikara, ni u svom okrilju ni u svetu. Ni takvog, ni približno takvog.

Iako je škola bila uvažavana, naročito zato što je mladoj gospodi omogućavala obrazovanje, na rezultate učenica gledalo se s visine. Ipak, izveštač Brankovog kola sa školske izložbe 1902. godine prenosi da su u ženskom odeljenju veoma iznenadili radovi mlade gospođice od četrnaest, najviše petnaest godina, Natalije Cvetkovićeve.

Sledeće godine, takođe na izložbi škole, usledila je nova, viša ocena. Slikar Đorđe Krstić, kao izaslanik ministra kulture Đorđa Genčića, bio je na otvaranju.

Vlasnik škole, Rista Vukanović, zamolio je ministra da pošalje nekog na izložbu, a ministrov gest jasan je dokaz da je, ne bez razloga, tu školu uvažavao. Ministrov izaslanik, u izveštaju iz škole, na prvo mesto stavlja Nataliju: “Ne smem propustiti da s pohvalom priznam da su crteži gospođice Natalije Cvetkovićeve sa sigurnim i ozbiljnim potezima i lakoćom izvedeni. Kad gledalac razgleda i njene kolorisane radove koji su sa istom slobodom i uspehom izvedeni, mora joj se bez ustezanja priznati vrednoća i dar…”

Početkom 1938. Jugoslovenski ženski savez priredio je u beogradskom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” izložbu umetnica “Male Antante”, pa je tom prilikom bila i jedna, po broju eksponata, skromna retrospektiva srpskih slikarki. Na postavci je Natalija imala šest većih akvarela, od kojih je većina odmah prodata.

Natalija Cvetkovic Devojka s lampom 1923 Ljudi koji su pomerali granice: Natalija Cvetković

Devojka s lampom, 1923.

Pesnik Milan Rakić kupio je dva akvarela. Štampa i kritičari beležeći tu izložbu, uz Natalijino ime dodavali su rečenicu koja, uveren sam, nije fraza: “Zaboravu oteti akvareli…”

Prvi, ozbiljniji, tekstovi o Nataliji pojavili su se tek šezdesetih godina prošlog veka. Potom – muk. Dakle, akvareli su oteti zaboravu, ne i umetnica.

Državne stipendije tada nisu rado dodeljivane, a devojke, s obzirom kako se u Srbiji gledalo na obrazovanje devojaka, nisu mogle ni da sanjaju o školovanju. Natalija se nije predavala. Profesori su joj predložili malo, korisno lukavstvo da konkuriše kod Ministarstva narodne privrede za usavršavanje zanatlija u Minhenu. Za to školovanje, osim jednog stolara, bravara, keramičara i građevinara, bilo je i mesto za pitomicu ornamentike mustri. Uspela je. Mesečna stipendija od stopedeset dinara u zlatu pokrivala je četvorogodišnju školarinu i skroman život u Minhenu.

Dogodilo se komediografu Branislavu Nušiću da ima dve ulice u Smederevu i da jedna Osnovna škola nosi njegovo ime i da ima dve biste. Dimitriju Davidoviću se, takođe desilo da ima jednu bistu, jedan reljef (koji je netragom ispario), jedan je opstao i fotografiju na porcelanu. Na grobu. Razbijenu. Po Davidoviću, takođe mnogo godina u zaboravu, imenovana je jedna ulica, škola i štamparija, koje više nema.

Nije mnogo, a moglo je i bez toga.

Natalija ima kozju, brdovitu, stazu koja vodi od starog smederevskog groblja do centra grada. Malo je, ali više no što ima Stevan Kuzmanović Kršljanin, dobrotvor smederevski, čija zadužbina dominira delom grada. Nije imao poroda, pa je imetak ostavio opštini, a opština se ne razlikuje od drugih srećnika kojima nenadano nasleđe padne u krilo.

Vreme ne čeka i sve prekriva zaboravom.

Štampa nije objavila smrt Natalije Cvetković. U knjizi zapisnika sa sednica grupe Lada navedeno je da su joj odali počast vencem od prirodnog cveća s belim trakama i bili na sahrani. Lepa pažnja.

Istoričari umetnosti Nataliju Cvetković s pravom ubrajaju u zaboravljene slikare. Nekoliko godina po Natalijinoj smrti Lada nije prihvatila apel jednog novinara da se priredi izložba slikarkinih dela. Povodom restrospektivne izložbe, Draga Panić je 1974. objavila studiju o umetnici. To je bila Natalijina prva retrospektivna i, ujedno, prva samostalna postavka. Druga, prilično skromna, retrospektivna postavka, priređena je povodm pola veka smederevskog Muzeja, januara 2001. Od tada do danas, ništa.

Natalija Cvetkovic Portret sestre Dare 1907 ulje Ljudi koji su pomerali granice: Natalija Cvetković

Portret sestre Dare, 1907, ulje

Narodni muzej u Smederevu, u opštoj sirotinji, otkupio je od slikarkine porodice jedan akvarel (Dva stabla, 1928) i kasnije je od porodice dobio na dar jedan ženski akt, ulje na platnu.

Imala je Natalija većinu preduslova za ostavljanje značajnijeg traga u srpskom slikarstvu. Dar, na prvom mestu. Tek, sreće nedovoljno. Počela je da izlaže kao učenica. Bila je među izlagačima na Prvoj, Četvrtoj i Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu 1904, 1912. i 1922. Izlagala je i na prvoj  umetničkoj izložbi u Somboru 1910, Prolećnom salonu u Zagrebu 1917. i na izložbama grupe Lada.

Slikarka je ostavila nekoliko dela među kojima se ističu predeli pored Dunava. Na njima nema polifonije čistih boja, već nijansiranje zelene, preko sivobele, plavičaste ili smeđe podloge. Ostavila je niz izvanrednih akvarela, predela i portreta. U toj poetici ima nečeg neuhvatljivog, tek naznačenog, čednog i skromnog, ne prevratničkog, ne agresivnog. Delikatan kolorit, okrenut akvarelu, ostavila je niz portreta i mrtvih priroda.

Isprva oduševljena impresionistima slika Devojčicu i Staricu sa žutom šamijom, potom ulje Moj otac i Portret sestre Dare. Slede Iz Botaničke bašte, Paviljon u parku i Predeo sa ogradom.

Slikarstvo je odgurnula u drugi plan da bi se u patriotskom zanosu pridružila srpskoj vojsci kao dobrovoljna bolničarka Šeste rezervne bolnice na Savamali. U dnevnik je zapisala 19. septembra 1912: Bila sam kod dr M. Popovića i upisao me je za bolničarku.

Iz tog vremena na crtežima preovladavaju motivi sa ranjenicima po poljskim bolnicama. Crteže iz tog perioda redovno je datirala dopisujući imena i činove portretisanih. Na portretu potporučnika Mladenovića (olovka, datovano 22. februar 1913) ljubičastim mastilom zapisala je: Poginuo 9. septembra 1914. na Mačkovom kamenu.

Kasnije se opredelila za akvarel.

Po vrednostima koje je postavila u akvarelu, kritika je svrstava u vrh srpskog slikarstva s početka dvadesetog veka.

Sada je, što se rodnog grada tiče, na margini. U magli. Zaboravljena.

O Nataliji je, s uvažavanjem, pisao Miodrag B. Protić u knjizi “Srpsko slikarstvo 20. veka”, ne zaobilaze je ni Prosvetina enciklopedija, niti Likovna enciklopedija Jugoslavije, Stanislav Živković, Lazar Trifunović, Katarina Ambrozić, Veljko Petrović, Vasa Pomorišac..

To govori o dometima Natalije Cvetković, o prisustvu u likovnoj istoriografiji.

Objavljen je 1974. u Beogradu katalog o Nataliji Cvetković ali ga, eto, Narodna biblioteka, matična za Podunavski okrug, nema. Grupno je Natalija Cvetković izlagala jedanaest puta,  samostalno nijednom. Posmrtno je imala četrnaest postavki.

Početkom 2013. u Galeriji Doma vojske u Beogradu otvorena je izložba “Junaštvom u slavu”.

Izložene su slike i crteži srpskih ratnih slikara iz zbirke Vojnog muzeja nastali u vreme balkanskih ratova. U postavci su dela Nadežde Petrović, Natalije Cvetković, Mihaila Milovanovića i Petra Ranosovića.

Autor izložbe je Ljubica Dabić, viši kustos Vojnog muzeja. Umetnici koji su stvarali početkom devetnaestog veka, prema rečima gospođe Dabić, bili su hroničari ratnih događanja, a njihova dela su važno svedočanstvo i istorijski izvor. Srpska vojska je, kako je naglasila, u balkanskim ratovima uvela jedinstveno zvanje ratni slikar, što je jedinstven slučaj u istoriji. Bilo je oko dvadeset ratnih slkikara.

Da naglasim, kada kažete oko zapravo kažete: nije važno.

Ružno je, ali se ne čuje daleko. A važno je, više od zdravica.

Kao da je Natalija Cvetković bila predodređena za zaborav.

Slikarka je, zbog nečega, pala u zaborav gotovo odmah po smrti. Imala je nepunih četrdeset godina. Njenu smrt novine nisu zabeležile.

Zaključujem da je još živa. Voleo bih da sam u pravu.


Milosav Slavko Pešić, pesnik, prozni pisac, prevodilac. Objavio naramak knjiga. Pisac za sladokusce. Čuvar jezika.