Lolin korak

Lolin korak

Prethodni tekst o Loli možete da pročitate ovde.

Jutro je šamaralo prve prolaznike još neiščezlom tminom. Između mirisa nečije prve kafe i mirisa kafe onih koji su tek okončali noćnu smenu, stajala je Lola. Deset godina kasnije zagazila je ponovo tlom na kom je jednom umalo bila zgažena ona. Slavija. Tu gde se račvaju putevi, tu gde se odlazi i dolazi, tu na kraju grada, tu je Lola statična pustila na tren svoje žile; da se podseti, da oseti lakoću asfalta kojim gaze teški koraci povratnika, da se osvrne na promene – ako ih ima, da oseti blagu ljupkost što obuzima urođenike kada se vrate mestu gde im je sasečena vrpca. Dom. Taj dom iz kog je prognala sebe, u kome je njena ljubav snažna jednom bila vinuta u nebo i još snažnije stradala; raspukla se na nedrima gde je glavu htela zauvek da spušta. Od ljubavi, zbog ljubavi, za sebe, zbog sebe, od čoveka koga više nije imala, zbog čoveka kome je jednom postala tek izrešetani, prazni, džep; zbog ljudi, njihovih usana raširenih u podsmeh kada je trebalo pružiti ruku, od ljudi među kojima je bila gole nesreće; a razgolićenu nesreću već je teško primiriti u mestu gde te svi poznaju. Vratila se. Sada je tu. Njen prvi korak tu gde je napravila prve po rođenju, njen prvi korak nakon bega od ljubavi – korak u kom želiš da te ta ljubav od koje bežiš i stigne. Ipak je Lola sustigla, hodajući unatrag, sve od čega je pobegla i sve ono što je htela da nju stigne.

Rekoh Slavija.

Pozvan taksi, kofer u ruci; koliko je pun ili prazan, koliko svesti u njemu ima – verovatno više od spakovane i ponesene. Kako i možemo da znamo šta će nam biti potrebno tu gde odlazimo pre no što ne stignemo. Verujem da nikako.

unnamed9 Lolin korak

Ko od nesreće beži, nesreći se jednom vraća. Ko od nekog tužan odlazi, taj želi da ga taj neko stigne

Prvo poznato lice, lice taksiste; poznavala ga je – delili su formalnost i učtivost nekada davno.

- Molim vas, Matoša Cvijića 8.

- Koliko?

- 150 dinara.

- Zadržite kusur.

- Laku noć, prijatno.

Po tome su se prepoznali i sada, u ovom, složenom od magle, jutru; po kasnim pozivima u gotovo ugašenu noć, po vožnji koja traje dva minuta i tri sekunde – tačno koliko je delilo njegovu ulicu od njene.

Još jednom su, i deset godina kasnije, razmenili formalnost:

- Dokle?

- Matoša Cvijića (rekla je i broj).

Nesigurna u sve što čini, umalo nije prepravila ulicu i broj; tek kad je naglas nekome izgovorila ulicu gde je srce vodi, shvatila je da tamo više nema kome; jer tamo više odavno nema nje. Ponekad, ako ne i vrlo često, samo ono izgovoreno naglas ukazuje na besmislenost željenog i upravo izrečenog.

Zaćutala je i ipak stisla reč među zube.

Niti je znala šta je na kraju vožnje čeka niti je znala kome zapravo ide. Godine su prošle, godine tišine – jedna je takva duža od veka, a deset ih je bilo.

Srce joj više nije tuklo zbog cilja koji nije bio ni jasan toliko, srce joj je tuklo, jer su oči pratile mrlje dobro poznatog grada. Plakala je nad ostavljenom majkom koja ni ne zna da joj se kći vraća, plakala je nad ugledanom baštom gradskog kafića gde je ispijala i sreću i čemer; očima je ljubila svaki prizor koji ju je, tako joj se činilo, grlio dok mu je dolazila u susret.

Zaustavio se auto.

- 200 dinara molim.

- Znate, dolazim po njega. I dan-danas ga volim. Ako ništa, bar ću konačno na grobu naše ljubavi moći da položim cveće, kad sam već jednom mogla sebe kao žrtvu, kad je već jednom mogao da ubije nas. Dolazim po njega, znate… Zadržite kusur. Izvucite mi kofere samo iz gepeka; i nisu toliko teški, prazni su koliko i ja. Od njega zavisi hoće li biti puniji ili još prazniji.


Elena Ederlezi